Последњи пут је у Србији на достојаствен начин обележена годишњица почетка НАТО агресије 24. марта 2009. године. Бејаше то десетогодишњица. Али, ни тада то нису радиле власти. Све су организовали једна опозициона, данас ванпарламентарна, политичка партија, неколико појединаца, а из Москве је, свечано за ту прилику, допутовао Никита Михалков. Ипак, некако је обележено. Од тада-никако. Опозиционе партије са скромним средствима и још скромнијим медијским простором то не могу да изнесу, а властима то не пада напамет. Па био на власти Борист Тадић, или његови наследници Ивица Дачић и Александар Вучић. Уместо подсећања на брутално бомбардовање једне суверене земље, због повода, који су, како је то време показало, сви до једног били лажни, Србија је 2015. отишла и корак даље у односу на претходне године: потписан је Споразум ИПАП са НАТО. Ако се овако настави, следеће године ће се за годишњицу НАТО агресије из зграде Владе Србије свечано обратити Тони Блер. Да понижење буде потпуно. Наравно, батина увек има два краја. Пре или касније, видеће се и други крај. Не може се стално понижавати један народ, а да то остане без последица. Овај 24. март нам показује једно: Србија више није земља ограниченог суверенитета. Она је окупирана. И временом, у наредним месецима и годинама, та окупација ће бити све тежа и неиздрживија.

1 глас