А. Павић

Спортисти су нам, и на Видовдан, дали повод за славље и за подсећање зашта смо све способни кад су правила јасна, кад се организујемо, када нисмо оптерећени „величином“ противника, кад идемо и срцем и главом, и када једноставно размишљамо победнички. И кошаркашице, и ватерполисти, и одбојкаши.

А, као што је Небојша Малић убедљиво аргументовао у свом сјајном видовданском тексту „Порази, победе и завети“,[i] није Косовски бој био „губитничка прича“ чак ни на земаљском нивоу, како би то хтели да представе сви они који би некако да сублимирају своју неталентованост, кукавичлук, малодушност, слугерањски дух и поткупљивост, и убеде нас како је „суочавање са реалношћу“ и пристајање на диктат „моћних“ – уствари она права ствар, и да је честити Кнез погрешио кад се није определио „за малена царство“, већ за оно за „увек и довека“. Па макар и одложивши пад Србије под отомански мрак за пуних 70 година.

Већ се овде писало о „Твитер“ акцији „новинара“ BBC Душана Машића[ii] (још током Другог светског рата се у окупираној Србији могла чути опаска: “Лажеш као Би-би-си“) да скупи 7.000 људи који би да, 11. јула, на 20-годишњицу догађаја у Сребреници, легну испред Народне скупштине и глуме моралност.[iii]

Али није довољно писати само једном. Лузере, поготово оне професионалне међу нама, треба „брендирати“ (српски превод – жигосати) што чешће, док се њихов дух не искорени из Србије. Јер ови несрећници који планирају да се ваљају по бетону тог дана нису ништа друго него носиоци лузерског менталитета који се настоји Србима наметнути за сва времена.

Лузери су зато што им је довољно да неки странац каже нешто, и они ће то некритички прихватити. Оптерећени и задивљени мишљењима странаца, они неће и не желе ни да чују ни да виде било какве чињенице које би довеле у питање „истину“ коју странци проповедају. А још ако је у питању и могућност уновчавања свог „поверења“ у богове из далека – утолико су спремнији за свакаква непочинства.[iv]

Исувише је убедљивих аргумената који оповргавају, или бар доводе у озбиљну сумњу, „званичну верзију“ о Сребреници, према којој су зли и крволочни Срби „починили геноцид“ над 7.000 (а, по многима, и 8.000) сребреничких муслимана у јулу 1995. Неке од најубедљивијих нису понудили домаћи извори, које они у старту, са гнушањем одбацују – већ управо странци. Професор Едвард Херман са чувеног Универзитета Пенсилваније. Џонатар Рупер, бивши новинар (али прави) BBC-а. Мајкл Мандел, професор међународног права са Јорк Универзитета у Њујорку. Филип Корвин, највиши цивилни представник УН на терену у БиХ у јулу 1995. Јосиф Бодански, један од водећих америчко-израелских стручњака за антитероризам. Грегори Коупли, директор Међународе асоцијације за стратешке студије. Џон Шиндлер, аналитичар америчке Агенције за националну безбедност. Ефраим Зуроф је недавно рекао да је квалификација злочина у Сребреници као „геноцида“ – политичке природе. Итд.

Дакле, ко год се истински занимао за истину о Сребреници, односно ко је довољно поштовао стварне жртве које тамо јесу пале – тај је имао и времена и могућности да се свеобухватно информише и схвати да хашка верзија приче – једноставно не пије воду. Али домаће лузере не занимају чињенице, поготово што горе наведени нису странци који задовољавају њихове критеријуме. Нису на власти, не дају „грантове“ за ширење лажи или пропаганде, не обезбеђују путовања на мање или више егзотичне локације ради похађања разноразних курсића или „воркшопова“. Каква црна истина, или бар критичко размишљање – кад „од нечег мора да се живи“?

Лузери као што су они прихватиће и најгору, непроверену „истину“ сервирану из иностранства о народу из којег потичу, и интернализоваће је. Ради шаке сребрњака, шачице власти, или бедних 15 минута „славе“ (наравно, има их и који су једноставно неинтелигентни, али њима нема помоћи). И тих 7.000, или колико год намерава да их се скупи овог 11. јула и полега на асфалт, не само да би западним мас-медијима дали још једну прилику да нас колективно жигошу као геноцидне убице – већ и да би скренули пажњу са правих криваца, и помогли у додатном замагљивању праве истине о Сребреници – намеравају да изведу свој лузерски „перформанс“ у непосредној близини места где се масовно поздрављају сви српски спортски победници.

Случајно? Наравно да не. Лузерски дух „круга двојке“ не да се укротити тек тако, поготово када је раздражен толиким поводима за победничке прославе, а још и када је лепо „подмазан“ споља.

Али време је за деконтаминацију од тог духа.

[i] sivisoko.blogspot.com/2015/06/zavet-pobede-porazi.html

[ii] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-akciji-7000-povodom-20-godisnjice-srebrenice/

[iii] docs.google.com/forms/d/1tZhzDNuKW0MdpdTNC-Df8CNT7bGCEhNmGuW27LAzmd4/viewform

[iv] www.e-novine.com/entertainment/entertainment-vesti/109182-Menjamo-ime-neko-uglednije.html

15 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ