Борис Степанов

Сједињене Државе баш никада нису посебно волеле слободољубиве француске лидере. Све је почело још од оснивача Пете Републике, генерала Де Гола који је 1965.године не само објавио да одбија да у међународним обрачунима користи долар, већ је на војном броду довезао Никсону 750 милиона долара да их промени за злато. Генерал је тада намеравао да размени 1,5 милијарду  папирних долара за чисто злато. Тада је Француска буквално бацила Американце на колена. Ричард Никсон није успео ни да се освести, када је у фебруару 1966.године, тачно пре 50 година, домаћин Јелисејске палате изјавио да напушта НАТО. Од тада је тешко да се односи између Париза и Вашингтона могу назвати идеалним. Бела кућа пажљиво посматра поступке француских председника. Тако је било са свим наследницима генерала Шарла де Гола: са Жоржом Помпидуом, Валери-Жискар д’Естеном, Франсуа Митераном, Жаком Шираком, Николом Саркозијем и Франсуа Оландом. Париз никада није гледао у уста Вашингтона и често је при решавању важних светских и међународних проблема са великим тешкоћама успевао да постигне сагласност. Наравно, Француску је, за разлику од Немачке, тешко натерати на послушност. Без обзира на то Бела кућа се упорно труди да то учини. Чим се појави неки мање или више утицајан и самосталан политичар, у ток се пуштају све замисливе и незамисливе варијанте. Довољно је да се присетимо врло сумњиве приче која се односи на председника ММФ-а Доминика Штрос-Кана из априла 2011. Његова прича о томе да је Вашингтонски консензус довео до светске финансијско-економске кризе, направила је ефекат експлозије бомбе. Бела кућа непокорнима не  прашта. И  свима очигледно показује шта може да уради са онима који на америчко мишљење о америчком моделу управљања светским финансијама другачије гледају. Штрос-Кан је мирно могао у време када су му се десиле непријатности да буде кандидат за председника Француске од социјалиста. Све је ишло у прилог томе, он не само да је био популаран у својој земљи, већ и у свету. Нису успели да се утишају страсти због извештају о њему, а њега су већ ухапсили у Њујорку,  уз оптужбу да је сексуално нападао радницу хотела. Доцније се испоставило да је жена лагала иследнике и да је све било подметнуто. Поступак је обустављен. Али се америчке тајне службе од тога нису умириле. У етар је пуштена прича са „сценаријем о своднику“. Без обзира на то, у 2015.години је суд ослободио бившег предсседника ММФ-а, али му је политичка каријера заувек пропала. Главни конкурент социјалисте Франсуа Оланда Штрос-Кан је заувек „покопан“. Оланд је одлично схватио, а и данас добро зна, ко му је помогао да у мају 2012. дође на власт. У Вашингтону се бунтовници дискредитују зналачки уз одузимање макар и најмање шансе да се све док су живи баве државним пословима, али се зато према послушнима понашају са пажњом. Таква су  вашингтонска правила игре и не само за Француску већ и за многе друге земље, само уколико улазе у сферу интереса Беле куће.

          У Француској треба 2017.године да се одрже нови председнички избори. Вашингтон опет са великом пажњом посматра шта се дешава са свима који се припремају да воде борбу за Јелисејску палату. Међу њима је и Никола Саркози, као најпознатији политичар последњих година.  Он је већ био председник (2007 – 2012), чак је био пријатељ Барака Обаме. Сада му се баш ништа не смеши. Републиканац Саркози је одлучио  да се самостално избори за повратак у Јелисејску палату. Обзиром на све мању популарност социјалисте Франсуа Оланда и економску и политичку нестабилност у Француској његова кандидатура се из немогуће претвара у више или мање вероватну. Од 2014.године до почетка 2017. Саркози је успео доста да учини. Ако је 2012.године он испао после другог круга председничких избора, данас Саркози може по посвећености предизборној борби да конкурише лидеру Националног фронта Марин ле Пен. На локалним изборима 2015.године он је успео да од 101 департмана  победи у 66. Његове политичке идеје о јединству земље и нације, о друштвеној безбедности и реформи Шенгенског споразума изгледају убедљивије него лидера НФ. Саркози говори о радикалним променама у самој партији које, обзиром на разочарење у социјалисте, изгледају врло победнички. Истовремено он себе одваја од крајњих десничара јер тежи ка новој линији политичког понашања које може да се назове десни центар. Управо захваљујући бившем председнику Републике, УМП је успела да схвати унутрашње противуречности и да постане озбиљни учесник у предизборној борби. Сви ти неочекивани успеси Николе Саркозија су у Вашингтону изазвали очигледан бес. Нови побуњеник у Паризу Американцима уопште не треба. Сетили су се и „Операције Штрос-Кан“ и наредили су да се негативност окрене ка Саркозију. Сада је он оптужен за намерно прекорачење трошкова у председничкој трци 2007.године. Садашња самоуверени наступ бившег председника многе не задовољава. Ако се ствар преда суду и докаже  Саркозијева кривица, њему прети казна од године дана затвора и новчана казна од 3750 евра. Тако да Француску очекују нови скандали и политичке интриге, које ни сценаристи са оне стране океана баш не воле. Шта се све може урадити за публику да се Европа не би испустила из „јежевих америчких рукавица“.

21 глас