Борис Степанов

Турски лидер Ердоган све више намиче петљу на сопствени врат. Он одбија да се потчини главном руководиоцу за НАТО, америчком председнику Бараку Обами. У Вашингтону су већ проговорили да домаћин Беле куће Ердогана види као лузера и ауторитарног  руководиоца који дефинитивно одбија да искористи своју огромну армију како би се Сирији обезбедила стабилност.

Све ради обрнуто.

Турска војна лица не само да се боре против сиријских Курда, већ се и „укопавају“ само неколико стотина метара од границе унутар Сирије. Радећи по принципу „пузеће експанзије“ Реџеп Ердоган хоће да окупира део сиријске територије и да је очисти од Курда. То је прво. Друго – не сме да се искључи могућност да ће Анкара захтевати поделу Сирије по „кипарском сценарију“. Јер од 1974.године Турска је окупирала северни део Кипра. На тој територији је самопроглашена „Турска Република Северног Кипра“. 42 године  конфликт са Кипром ствара велике проблеме не само у односима Анкаре и Никозије већ и у односима унутар Европске уније, јер је Република Кипар њен члан. Ни НАТО не може да утиче на Турке. Они послују по Кипру и уопште не обраћају пажњу на наредбе војног руководства Алијансе.

Очигледно, савремени турски политичари су одлучили да понове „успешно искуство“ својих предходника. Ако су успели на Кипру, зашто не би покушали да тај „кипарски успех“ данас учврсте. Никада није довољно територије, а Анкара одавно машта да од Сирије откине комад њене богате земље. У САД-у, Европи и НАТО-у одавно знају да је турски војни буџет сваке године све већи, да је турска флота најјача на Црном мору, а армија најбројнија  на старом континенту. Без резервиста она броји 410.500 људи. То су званични подаци из 2015.године. У турској ранг-табели начелник Генералштаба заузима четврто место после председника земље, председника владе и премијера. Очигледно је да је та „изванредна четворка“ толико осетила своју „снагу“ да нимало не води рачуна о својим шефовима  из Брисела и Вашингтона. Осим Сирије, Анкара замахује  и према северу Ирака. Јасно је и зашто: и тамо живе Курди. Анкара је дуго убеђивала цео свет и своје најближе суседе да је Турска мирна, неутрална земља која се интегрисала у савремени демократски свет. Као, она јесте исламска република, али она нема никакве конфликте у региону: ни са Сиријом, ни са Ираком, па ни са Курдима. И сви су срећни веровали и Ердогану, и његовим колегама. Турци су успавали будност и Брисела и Вашингтона. Али се испоставило да су и Ердоган и Ахмет Давутоглу најобичнији неоосманисти. Постоји наслеђе предака, које им је оставила Османска империја. Постоји наслеђе предака, и то не сме да се заборави. И чим се укаже могућност – зналачки треба да се искористи. И Анкара је тако почела економски  да осваја бившу територију Османске империје. Сада се одлучила за војну снагу. Ердоган се упорно декларише тако, да Турска није само лидер панисламизма, већ панисламизма као наследника калифата. Ето то је суштина идеје савремених Турака. За сада они не успевају да поврате некадашње поседе, али постепено освајају територије суседних земаља. По комадић, по мало, али се Османска империја обнавља. Да ли Европа то схвата? Највероватније – не. Јер, пошто је већ прихватила да Ердогану да још 6 милијарди евра и да јој убрза пријем у ЕУ Меркелова је очигледно била у школи лоша у историји. А педесетак година после садашњице може да се деси да уместо Европе постоји велики турски калифат. Та варијанта ипак никако не сме  да се искључи.

26 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ