Драган Милашиновић

Непосредно пред заседање Атлантског савета о Западном Балкану, које ће се одржати 29.11.2017. године у Вашингтону, на коме ће Србију представљати Министар спољних послова Ивица Дачић, ово тело објавило је Извештај о новој америчкој стратегији за Балкан под називом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“.

У првом, аналитичком, делу Извештаја наводи се како је у региону постигнут значајан напредак у његовој трансатлантској будућности тиме што су Словенија и Хрватска сада чланице НАТО-а и Европске уније (ЕУ), а Албанија и Црна Гора приступиле НАТО-у. „Охрабрене овим успесима“, каже се даље у Извештају, „ангажовање и европских држава и САД је смањено, уз оправдање пасивног веровања у неизбежност крајње путање регионапа иако регион још жели да се придружи Западу и његовим институцијама, коначни исход не би требало више узимати здраво за готово“.(1)

Јасно је да ова формулација изражава одређено неповерење САД у способност ЕУ да обезбеди остварење  евро-атлантских планова и интереса у региону и да најављује повратак директног уплитања САД у обликовању будућности региона.

Атлантски савет предлаже да се то повећано присуство одвија у 4 корака:

Прво, успостављање сталног војног присуства САД у региону Југоисточне Европе да би се, како то они кажу „показала константна посвећеност постизању безбедности у региону(2) и омогућило дугорочно утицање на развој догађаја. У том „појачаном присуству“ највише се ослања на војни камп „Бондстил“, смештен на Косову. У даљем тексту Извештај директно наводи шта би требало да раде амерички војници.

Војници би требало да помогну и јачању способности локалних власти у борби против тероризма кроз обуку и размени најбољих пракси, као и пружању помоћи у хуманитарним катастрофама, а то би, такође, требало да пошаље јасан сигнал региону да су САД посвећене спречавању непромишљене ревизије постојећих граница, што подстиче руски авантуризам“.(3)

Ова изјава, непоткрепљена било каквим доказима, потпуно разоткрива шта је стварни циљ редефинисања стратегије САД за Балкан. Помињању „пружања помоћи у хуманитарним катастрофама“ недостаје још само слика Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. А на то указује и следећи предвиђени корак.

Као друго, у Извештају се предлаже да САД треба да покушају да „постигну ‘историјско’ зближавање са Србијом, али да се то може постићи „једино уколико (Београд) почне значајно да се дистанцира од Русије“(4) – наводи Атлантски савет, при чему подразумева да Србија мора прихватити анти-српске плодове њихове досадашње политике, попут независног Косова.

Под три, САД треба да поврате репутацију истинског посредника, који, између осталог, треба да уложи додатни напор да би припремио Атину и Скопље да у будућности постану савезници, и придруже се ЕУ у напорима да подстакну да се разговори Београда и Приштине што пре окончају. Још један начин да се на „леп начин“ изађе у сусрет шиптарским захтевима за доректно укључење САД у тзв. „Бриселске преговоре“.

И најзад, четврто, САД треба да обрати пажњу на предузетнике и младе у региону, јер њима припада будућност. Дабоме, после штапа иде и шаргарепа.

Све у свему Хојтова прича о две столице постаје све актуелнија, а планирани резултати Вучићевог „унутрашњег дијалога“ постају све евидентнији. Нека се припреми Русија.

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/atlantski-savet-objavio-izvestaj-o-novoj-americkoj-strategiji-za-balkan-cetiri-tacke-za-akcije-sad-u-regionu.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

 

 

24 гласa