Драган Милашиновић

Још од времена Милошевића београдски избори представљали су за сваку републичку власт најтеже искушење, а не ретко њихови резултати означавали су и почетак краја владајућих режима. Зашто? Зато што се у Београду, ипак, све дешава, зато што има убедљиво највећи буџет и зато што је информисаност грађана највећа – да наведем само главне разлоге. 

С обзиром на тренутни развој ситуације предстојећи избори у главном граду биће својеврсна раскрсница даљег кретања Србије и последња прилика да се зауставе катастрофални трендови свега чега се Вучић дотакао. Знају то и Вучић и опозиција. Но, чини се да опозиција још увек трага за сопственим идентитетом у профилисању према режиму, као и да зазире од саме могућности да Вучић буде побеђен. А ако је то негде данас могуће, то је у Београду. Отуда ћу изнети пар личних опсервација за које сматрам да, можда, могу помоћи бољем сагледавању могућности које стоје пред опозицијом.

Пре свега, Вучић на изборе у главном граду не може извести квалитетног а некомпромитованог кандидата. Сви су толико огрезли у бешчашћу и корупцији да ће бити веома рањиви. Отуда би опозиција требало да наступи са најбољим што има – лидерима странака или покрета. Ако је један Зоран Ђинђић могао у неком тренутку своје каријере кренути тим путем(1), не видим разлога зашто то не би могли један Саша Јанковић, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић или неко четврти. Покушавање са личностима попут Родољуба Шабића, наравно уз сво поштовање, велика је грешка. Просто зато шту ти људи, у политичком смислу, не уживају довољан степен поверења бирача у смислу способности да нешто иницирају или промене. Дакле, само они који већ имају политичку тежину.

Друга ствар, тајна Вучићевих изборних победа не лежи у његовој политичкој снази или резултатима, већ вештини да друге уруши до максимума, користећи најбесрамније начине и методе. То је радио читавог живота. Ако погледате његову политичку каријеру видећете да се он непрекидно налази у прљавој кампањи против свега и свакога. Он јесте променио страну и идеологију, али не и простачку, на деструкцији засновану, методологију свог политичког деловања. То није снага, већ испољавање несигурности, и просто ми није јасно како то нико не користи на адекватан начин. А може се искористити. 

Треће, свакако да је заједнички кандидат боља опција од изласка у више колона, али не треба то прецењивати, јер више јаких кандидата може значити и више скупштинских одборника, а и већу излазност, увек добродошлу за промену власти која има стабилно бирачко тело.

Ако би се ишло на заједничког кандидата, појављују се два проблема: лидерска сујета и идеолошке, односно концепсијске, разлике чије пошто-пото премошћавање не делује природно. Није, рецимо, Бошку Обрадовићу, место поред Бориса Тадића или Вука Јеремића. То штети и њему и њима у бирачком телу које их подржава. 

У том случају ваља размислити о некој јавној личности, популарној у народу, која се већ конфротирала са Вучићевим режимом. То би решило оба проблема истовремено. Рецимо, прослављени Душан Дуда Ивковић, чији су наступи кампањи Саше Јанковића донели масовност, па самим тим и изненађујући број гласова. Надам се да разумете разлику између таквог кандидата и кандидата какав би био Шабић или неко сличан.

На крају, о контроли изборног процеса. Филозофија “није важно ко гласа, већ ко броји” озбиљно је узела маха у Вучићевим “убедљивим” победама, што се видело на последњим председничким изборима. Београд је место где се то не мора допустити. У том делу сарадња опозиције је нужна и неопходна, а координиисани наступ може бити кључ изборне победе.

За сада толико о овој теми, уз закључак – Вучић се може добити у Београду, али не овако како је опозиција започела.

_____________________________________

  1. Градоначелник 1997. године

 

23 гласa