Драган Милашиновић

Црне плодове онога што је Америка засејала на Косову Европа и данас жање. И жањаће још много година. Данас је то Шпанија, сутра Италија или Француска, прекосутра Британија, а и Немачка ће доћи на ред. У политици не може постојати „јединствен случај“, како су у недостатку правних аргумената амерички силеџије и њихови сатрапи правдали своје учешће у сецесији Косова.

Снимци из Каталоније, који у многима буде страховања од грађанских сукоба ширих размера, за нас који смо рођени на Космету и као зрели људи доживели његово отимање, говоре много више него остарелој Европи успаваној бајкама о људским правима, родној равноправности, или „злој Русији“. Ми у овоме препознајемо косовску 1968. или корак ка нестајању једне земље какву сада познајемо. И није важно како ће се ово на улицама Барселоне и других каталонских градова формално завршити, јер Рубикон је пређен, а после њега ништа више не може бити исто. Питање је само каквим сценаријом ће се све одвијати и у ком временском ритму.

Наравно, јака и католичка Шпанија, домовина језуитизма, није исто што и мала, православна, Србија, отаџбина Светосавља, али посејано семе раздора неће нестати. Као и сваки коров шириће се сам од себе и гушити логику заједништва. Све смо видели, све искусили. Ми, Срби! Експеримент нестајања који се шири.

Али, битка за Шпанију данас, није само шпански проблем. Да јесте не би Ненад Чанак, истакао на улазу у своју сецесионистичку странку каталонску заставу и одјурио у Барселону да надгледа „поштовање људских права“. Он. Проблем је само што у његовој масној глави нема разлике између „људских права“ и „права на сецесију“. Али, није он сам. Тамо су већ дуже времена и активисти оног српског бренда за „обојене револуције“, за које је овакав развој догађаја природно станиште.

Улог је јасан. У случају Косова сецесију је остварио страни фактор уз драстично кршење међународног права, а да би се то решење одржало извршена је и насилна промена режима у земљи жртви (Србији) и инсталирање квислоншког режима који ће ту сецесију признати. Модел се није показао добрим. Да јесте, не би данас Вучић важно дизао врат и крчмио оно што није његово.

Каталонски сценарио је покушај да се сецесионизам оствари кроз институције система које крше Устав и законе земље, жртве сецесије. Једна политичка елита против друге. И то је својеврстан експеримент, и зато су Сорошеви плаћеници из целог света похрлили тамо. Да помогну, али и да виде, науче.

За Србију одлазак Ненада Чанка у Барселону значи да је каталонски сценарио данас вероватни војвођански сценарио сутра. 

Али, претпостављам да то Вучић зна. Сам каже да са Сорошем, ономад, није причао о трачевима!

_____________________________________

 

20 гласовa