Драган Милашиновић

Било је 20.09.2017 неколико занимљивих политичких догађаја и вести које завређују да буду предмет кратког аналитичког коментара, али ја сам се одлучио за једну неуобичајену – званични опроштај прослављеног српског и југословенског кошаркашког тренера Душана Дуде Ивковића од вођења кошаркашких утакмица.

Ако има оних који би ме питали зашто је једна ревијална кошаркашка утакмица политички догађај, могао бих одговорити – зато што је, под овим режимом, све у Србији и око Србије политика, али радије бих узвратио контра-питањем – а зашто Дуда Ивковић, тренер који је своју земљу предводио до две сребрне олимпијске медаље, једног светског и три европска злата, као и до једне европске вице-титуле(1), своју последњу утакмицу води у Пиреју, а не у Београду? Зашто му достојан и дирљив опроштај приређује страни клуб у коме је радио, а не земља којој је донео толике титуле и признања и којој и данас сијају драгуљи које је избрусио, почев од Милоша Теодосића до млађаног Богдана Богдановића?

Зар само зато што је, користећи своје грађанско право, подржао политичку опцију коју актуелни режим, из себи знаних разлога, доживљава као највећу опасност и активно учествовао у кампањи председничког кандидата супростављеног Вучићу, он нема право на јавно признање за сјајну спортску каријеру? Када је пре око месец дана ФИБА објавила да Дуда Ивковић ове године улази у њену кућу славних, као једини кошаркашки тренер, стигле су честитке из целог света, али ниједна од српских званичника, иако је ранг  тог признања такав да је од значаја за цео српски спорт, па и државу. Није му честитао чак ни министар спорта Вања Удовичић, коме би то морала бити ресорна делатност. Срамно.

И зато је вечерашња утакмица у Пиреју, вечерешњи испраћај српске кошаркашке легенде на туђем тлу, за Србију прворазредни политички догађај, пре свега као још један споменик политичком лудилу у које актуелни режим гура српски народ. Мржња и бахатост коју садашња српска власт испољава, не само према политичким противницима, већ и према политичким неистомишљеницима, мора забринути сваког разумног и моралног грађанина ове земље.

Јер, Душан Дуда Ивковић није и нема намеру да буде политички активан. Његова подршка Саши Јанковићу била је принципијелна ствар, један вид грађанског неслагања са евидентном тоталитаризацијом српског друштва. Право да то неслагање јавно изрази, у нормалној држави, мора имати сваки човек, а посебно јавне личности. Отуда су покушаји његове маргинализације и медијске сатанизације због легитимно изнетих ставова брука, али и право лице садашњег режима.

Наравно, ово не значи да Дудин политички одабир сматрам политички смисленим. Напротив. Саша Јанковић је готово иста политичка опција као и Вучић, само што је културније упакована. Но, то не може и не сме бити разлог да на њега као тренера не будемо поносни, да му не будемо захвални за све што је дао нашем спорту.

Знају то многи и зато Дуда Ивковић није био сам и без Срба на свом опроштају у грчком Пиреју. Били су тамо Новак Ђоковић, Жељко Обрадовић, Саша Ђорђевић, Милош Теодосић и многе друге познате спортске и јавне личности, али и обични људи који су дошли да га поздраве.

А то што није било српских режимлија више је њихова срамота, него Дудина нелагодност.

И зато би им било боље и корисније да узроке те срамоте анализирају много дуже и озбиљније од Трампових претњи паклом са говорнице Генералне скупштине ОУН. Нама је амерички пакао већ испоручен…

 

_____________________________________

 

  1. www.rts.rs/page/sport/ci/story/32/kosarka/2877216/oprostaj-dude-ivkovica-u-pireju.html

 

24 гласa