Драган Милашиновић

Када сам јуче написао кратак текст о инаугурацији заиста нисам мислио да ћу се више бавити том темом. Догађај, у политичком смислу, сматрам маргиналним. Он јесте био Брозовски замишљен, али је Вучићевски одрађен и ту смо причу завршили. Ако некоме није јасно шта значи „Вучићевски одрађен“ послужићу се народном умотворином „Споља гладац, а унутра јадац“. Ето. 

У државничком смислу, ниједан позвани „велики пријатељ“ није дошао, па наш „цар у покушају“ треба да се замисли где му је место. Истина, сви су послали представнике, али то нема везе са дичним инаугурантом, већ са дипломатским протоколом. Па, чак и у регионалном смислу одзив нема тежину будући да није дошао Еди Рама, представник народа и велико-националне политике која узрокује бар три четвртине балканске нестабилности, већ деценијама. Инаугурантова мудрост „Није дошао, али ми је послао поклон“, таман је на нивоу „озбиљности“ читавог скупа. Тек ће да ти пошаље поклон, неразумни несрећниче. 

Ето, зато сам мислио да се тиме више нећу бавити. Али, гледајући јуче сво то море фотографија и видео клипова, којима нас је обасула инаугурантова хипнотичка медијска машинерија, тек ми је постала јасна дубина промашености тог догађаја. У сваком, али пре свега у дипломатском смислу. Све оне обнажене груди, гола леђа и, да прости углађени дипломатски речник, истрћене задњице, сигурно на политичким пријемима нису виђени од Старог Рима наовамо. 

И списак гостију. Ко зна по ком кључу увезани Брајан Хојт Ли и Харис Џиновић, Колинда Грабар Китаровић и Неда Украден, Виктор Орбан и Драган Ј.Вучићевић, Нада Мацура и Бакир Изетбеговић, углађени дипломате и водитељке с Пинка подигнутих груди, промичу поред блиставог инаугуранта и ужурбаних камермана и фоторепортера. Да види народ. За сваког по неко, свакоме по нешто.  

А, у позадини, Дачић пева ли пева, анимира и дипломате и оне груди с Пинка. Променио је репертоар па уместо Миљацке, фалшира  „О, соле мио…“.

Оне који ће ми приговорити да сам недавно хвалио Путиново свирање клавира у Кини, а сада кудим Дачића због певања арије, морам да подучим да то није исто. Прво клавир је клавир, говори сам за себе, а Дачић не зна да пева ни Миљацку, а камо ли некакву арију. Друго, много важније, Путин је на кинеском клавиру свирао руске песме, а Дачић у београдски микрофон није фалширао прелепу „Тамо далеко“, већ се по обичају увлачио …

У сваком случају не „О, соле мио“, већ – О, Господе Боже! Шта ли су ти људи из страног дипломатског света мислили о нама, шта о њему, инаугуранту?

Баш га брига. И кад све пропадне остаје му народ у таблоидном муљу. Све ће то народ позлатити. Уз суви хлеб и рачуне за струју. Да види народ и да чује, докле је дошла Србија, по први пут у историји. Да види и чује инаугуранта, да ослушне објаву његову. 

И проба да схвати његова сећања на будућност… 

А ко је платио. Ма, ускоро ћете чути – вероватно принц Зајед. Ако је могао да онолико кешира Тонија Блера и Вучићу и Рами, што не би једну скупу балканску журку?! А он, зна се, никада ништа не тражи за узврат!

 

 

Прочитај без интернета:
31 глас