Драган Милашиновић

У време док смо слободно шетали српским Косовом и као већина „интелектуалаца“ критиковали „режим“ Слободана Милошевића туђинским аргументима, један од мојих најбољих другова, хирург ортопед у Приштинском клиничком центру, посебно је своје жаоке усмеравао према уплитању Мире Марковић у политику, односно улози коју је у државној политици, у то време, имао моћни ЈУЛ и његова бесперспективна идеологија. Као и ја био је непомирљиви анти-режимлија. Годинама.

А онда ме једнога дана, можда годину или нешто мање, пред рат, позвао на кафу и рекао ми да ће се учланити у ЈУЛ. Прво сам помислио да се шали, али био је озбиљан. Причао ми је, гледајући ме у очи, како је схватио да се ЈУЛ најбоље може променити тако што ћемо ми, режимски противници, ући унутра и мењати га својим необоривим аргументима…

Шта рећи на тако нешто? Најбоље ништа, али ја сам пробао. Узалуд. Отишао сам разочаран, ипак се надајући да је то нека фрустрација која ће га проћи до ујутру. Није била фрустрација. Непуних месец дана касније постао је директор КБЦ „Приштина“, као кандидат ЈУЛ-а, коме је то место „припадало“ по коалиционој расподели…

Хоћу да кажем да прича није нова. Дешавало се то у Србији и пре. Нешто се преломи у човеку и погази оно што је годинама заступао. Не мислим на Вулина, мислим на Лазанског. Годинама је градио имиџ објективног и часног новинара чија реч има тежину, пре свега зато што није пријањао за странке и режиме, мада је увек знао да се избори за милост владајућих. А онда се појавио Вучић. Не знам шта га је нагнало да се прикључи СНС-у, укључи се у њихове тоталитарне кампање и поштапа један беспризорни режим када год загусти, али дефинитивно то чини. Рецимо, врло експлицитно супростављао се критикама Вучићеве кампање и понашања у ноћи његове изборне победе, делујући на моменте чак и агресивно према неистомишљеницима, што никада раније није чинио.

И не само то. Постао је део скупштинске гласачке машинерије која изгласава све ове антисрпске акте опасних намера. Алу, то је његова ствар. Наше је да схватимо и прихватимо да је он сада човек у служби режима. Вучићевог режима. Прима посланичку плату и гласа како му наложи Мартиновић.

У том светлу треба гледати и његове редовне недељне колумне у Политици, које смо некада једва чекали. Последњу је посветио руским Миговима који никако да стигну.(1) Био је ироничан. Мало према српским властима, али је више нишанио Русију. Стављајући до знања да у септембру остајемо без ловачке авијације, чак се понудио да бесплатно, са својим друговима, Зоком и Нешом, офарба Мигове ако је фарбање проблем. Рекао би човек да је необавештен, да му је Коштуница, а не свезнајући Вучић партијски шеф.

Али, бар за њега не би смело бити тајни о томе када ће стићи ти Мигови. Рекао је то потпредседник руске владе Дмитриј Рогозин, у интервју након Вучићеве инаугурације. На питање када авиони стижу рекао је јасно:

„Председник ће вам рећи. Ја бих вам рекао, али смо се договорили да вам он каже. Нису тамо само „мигови“, већ много тога… тенкови, транспортни авиони. Озбиљна и велика помоћ…“(2) 

Дакле, треба само питати Вучића. То је за Лазанског проста ствар. Али, ако неће да пита Вучића, ево рећи ћу му ја. Само, имам један услов. Нека ми он, као посланик, претходно каже када ће особље Руско-српског хуманитарног центра добити екстериторијални статус, какав имају војници НАТО-а …

 ________________________________

  1. www.politika.rs/scc/clanak/385347/Pogledi/Sest-migova-29-farbaju-sest-meseci
  2. webtribune.rs/rogozin-pitajte-vucica-kada-cete-dobiti-migove-intervju/#

28 гласовa