Драган Милашиновић

Након промоције још једне српске владе евро-атлантског усмерења, на челу са Аном Брнабић, дежурни Вучићеви аналитичари, који себе убрајају у писменије и паметније, пожурили су да предупреде критике пласирањем тезе да је ово, заправо, најпрорускија влада до сада. У прилог своје тврдње, поменули су кадровска решења, односно улазак у владу др ненада Поповића, именовање Вулина као министра војног, као и наводо јачање утицаја Дачића и СПС-а у влади, односно именовање Ружића и Тривана за нове министре. Посебно се наглашава, тобожње, незадовољство Америке избором Вулина, што се тумачи као „генијални“ Вучићев „проруски маневар“.

Шта рећи на ово осим цитирати славног Цицерона: O tempora, o mores! (чудних ли времена, чудних обичаја). Иако је најбољи одговор овим смутљивцима бистре воде дала сама Ана Брнабић својим интервјуом Блумбергу, у коме је јасно рекла шта мисли о перспективама руско-српских односа, ваља се мало позабавити маглама о “руском крилу” у српској влади, које се срачунато потурају домаћој јавности.

Нема никаквог проруског крила у садашњој српској влади. Ако можда и не могу адекватно ценити мисију Ненада Поповића, осим кроз чињенице да је, са једне стране, уз Андрију Младеновића, први Коштуничин сарадник који се директно прикључио Вучићу, а са друге задржао везе и утицај који је у Русији градио годинама, о “русофилству” осталих могу рећи да је видљиво колико и јутарња роса у јулском поподневу.

Зар Ивицу Дачића, човека који је кроз директну погодбу, улазећи у коалицију са Тадићем, Србију испоручио евро-атлантистима, ико озбиљан може сматрати руским човеком. Зар странку чију је изграђену идеологију урушио како би је претворио у предузеће које тргује утицајем, ико може сматрати приврженом било чему, осим новцу? Толико о Дачићу и СПС-у.

А где је и када Вулин показао било какву приврженост Путиновој Русији? Чиме? Којим делом? Пустимо његове младалачке лудорије са Миром Марковић, где је глумео српског Чегевару без капе и које је заборавио врло брзо пошто је уделу у власти и масти дошао крај. Сада је то безрезервни Вучићев послушник, који је још колико јуче, обучен у црну кошуљу, Србима са Космета, бејзбол палицом указивао на снагу и оправданост Бриселског споразума.

Његово именовање за министра одбране проистиче искључиво из Вучићеве жеље да оба министарства силе (и војску и полицију), као и тајну службу (Бата Гашић), повери себи апсолутно оданим људима, односно стави под своју директну контролу. Стефановић, Гашић и Вулин, какви су да су, то ће му сигурно омогућити. Истина, Милошевићу таква филозофија није много помогла, али можда Вучић верује како њему хоће.

Нека га. Ако он сматра да је, за министра одбране, погодан човек који је тако ватрено глумио патриотског левичара, а избегао служење војног рока у време када је војску служио чак и један Горан Свилановић, ето му га.

Само нека нас његови гласноговорници не убеђују да то чини због Русије.

Прочитај без интернета:
34 гласa