Драган Милашиновић

Нема сумње да је улазак Црне Горе у НАТО довео до дестабилизације региона и покретања низа политичких процеса који имају за циљ да НАТО учине апсолутним господарем Балкана. Након капитуланског става македонског председника Иванова, који се, рекло би се, одвећ касно досетио Путина и Православља, правци велике „НАТО-офанзиве“ на Балкан усмерени су превасходно према српским земљама. Иако се симултано температура подиже на свим тачкама (Косово, Југ Србије, Централна Србија, Република Српска), вероватно је да ће први озбиљан удар доћи из правца Косова.

На то указује неколико битних показатеља. Пре свега, исценирано обарање владе Исе Мустафе у Приштини, а које је уследило као плод договора политичких групација тројице ултра-националиста, Тачија, Харадинаја и Куртија и расписивање нових избора у којима се јасно медијски фаворизује Рамуш Харадинај. Као јако занимљиво треба регистровати да су за такав развој догађаја гласали и Вучић-Вулинови Срби у тзв. „косовском парламенту“, који због високог нивоа корупције према албанском политичком фактору, што је условило међусобну нетрпељивост, сада имају проблем да се организују у „једној националној колони“.  

Као друго, присуство америчког стручњака за изазивање регионалних криза, званично пензионисаног, Вилијема Вокера, човека који је директно припремио логистику за НАТО интервенцију против СРЈ 1999. године, од давања формалног мотива, до физичког постављања локатора на циљеве које треба бомбардовати. Без обзира што наступа са позиција наводног свеалбанског уједињења, чињеница је да борави на Косову, а да га је тамо формално довео Рамуш Харадинај.

Треће, морају се регистровати најаве свих албанских политичара, још пре обарања Мустафине владе, о потреби формалног укључења америчке стране у тзв. Бриселске разговоре, као и укључивање у њихову делегацију, као „саветника“, управо оних политичара који су заслужни за злочиначко бомбардовање Србије и њених грађана и отимање Косова и Метохије (пре свега Медлин Олбрајт и Марти Ахтисарија), иако формат Бриселских разговора то не предвиђа. 

Чудно је да на те најаве Вучић није одговорио позивањем на предвиђени оквир „Бриселских разговора“, већ је наговестио: „Имаћемо и ми нашег Ахтисарија и Олбрајтову“(1). Надам се само да није мислио на свог саветника Тонија Блера, највећег заговорника не само бомбардовања, већ и чињења цивилних злочина над Србијом. Но, на кога год да је мислио, јасно је да му циљеви шиптарских наговештаја не само нису непознати, већ да су оквирно са њим договорени. Јер, зашто би он у супротном тражио пандан Ахтисарију и Олбрајтовој, уместо да одбије једнострану промену формата преговора.

Познајући ефекте српских представника у „Бриселским сесијама“, прво Дачића а потом и Вучића, јасно је да се спрема нова подвала, како би се српској јавности сервирали нови, већ договорени, уступци. То ваља узети као сигурно, само треба анализирати докле ће бити спремни да иду?

Пре свега, треба рашчистити с тим да Ахтисари и Олбрајтова неће долазити за саветнике да би причали о Вулиновим и Дрецуновим поимањима ЗСО, и сличним глупостима, већ да њихово присуство подразумева озбиљне преговоре о статусу. Њихов циљ у овом моменту не може бити званично признање Косова, али може бити захтевање да се Србија сагласи са фотељом „Косова“ у УН. 

Да би се то нашло на столу, преговарачки процес биће „дигнут“ са премијерског на највиши, председнички, ниво. Отуда, читава та прича са Харадинајем, и Вучићеве смешне представе с њим у вези. Када изаберу Харадинаја за премијера парадржаве „Косово“, Брисел ће нам сервирати као уступак, а не као договор, то што ће се преговори водити између Тачија и новог председника Србије. И то уз његово знање и сагласност.

А докле ће ићи са уступцима? Не смем да Вам кажем. Имам ужасно искуство да ми се и најцрње прогнозе у вези Вучића испуњавају!

______________________________

(1) www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2727069/vucic-nastavicemo-da-ulazemo-u-vojsku-srbije.html

17 гласовa