Драган Милашиновић

Да ми је само знати који се процеси одвијају у Дачићевој глави када се, попут пијаног кума на шаторским свадбама, дочепа микрофона и почне својим фалширањем да малтретира остале госте? Који ли га демони тада поседну, који комплекси из њега пусте глас? И има ли некога да му, најзад, каже да дипломатија претпоставља одређени кодекс понашања, који се негује и поштује и који подразумева да оно што сте радили на рођендану свога сина или као приватно лице у кафани, не можете радити на свечаној дипломатској вечери?!

Наравно, говорим о Дачићевом певању „Осман-аге“ на турском језику Реџепу Таипу Ердогану. Тај последњи случај његовог дипломатског простаклука, који је започео певањем „Миљцке“ у Бриселу, приликом добијања „Датума“ и траје већ годинама, заиста је превршио меру. Може ли тај човек уопште да схвати какву слику шаље о српској држави, дипломатији и култури његово отимање за микрофон у свакој прилици и неприлици? Разуме ли његова корумпирана лобања шта значи то што му је Мустафа Јусуфспахић, том приликом, у Дому гарде, заденуо сто долара као част, а он их узео?

Не разуме! Да разуме не би новинарима дао следеће објашњење свог понашања:

“Колико сам разумео сви у сали су били одушевљени. И данас је то главна вест у Турској. А шта је требало, да га убијем као Мурата? Само они нек добацују са балкона, а ако се некоме не свиђам, нека ме смене”(1) – рекао је Дачић за „Телеграф“.

Из ове реченице јасно је да Дачић има озбиљан проблем да своје понашање усклади са функцијом коју врши и ограничењима која она намеће. Он себе спушта на ниво забављача у сали и сматра да је његово понашање оправдано зато што су присутни били “одушевљени”. Ни на памет му не пада да “они” можда нису били одушевљени због његовог зевања у микрофон, већ због симболике коју оно носи – српски великаш пева на турском “Султану”(2) усред Београда. То није гостопримство, то је удвориштво и дипломатска брука.

Наравно да Ердогана није требало убијати као Мурата, Дачићу. Па, чак ни симболички. Нити то ико очекује од Бранковића који је потписао Бриселски споразум и чију ће издају поколења памтити.  Али, требало је понашати се пристојно и достојанствено, како приличи шефу дипломатије. Ако је неко проценио да Ердогану треба певати народњаке требало је да позовете Шекија Турковића, Есада Плавог или Ванесу Шокчић, а не да ти обиграваш око столова и Турака са виљушкама и ножевима.

Још већа је трагедија Дачићево поимање “бакшиша” који му је дао муфтија Јусуфспахић. О томе Дачић каже:

“Добио сам 100 долара. То је шала, али добро дође!”(3)

То није шала, то је симболика, Дачићу, министре спољних послова! Страшна! И тек да знаш, на било којој виђенијој свадби певачима, рецимо Шерифу Коњевићу, чак и тотални анонимуси не “лепе” испод 500 евра. А ово је био дипломатски пријем, аман! За аман!

А што се тиче смене, не брини. Нико те неће сменити док год у микрофон певаш туђе песме.

 

____________________________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-o-svom-nastupu-da-li-je-trebalo-erdogana-da-ubijem-kao-murata-dobio-sam-100-dolara-od-muftije-jusufspahica-to-je-sala-ali-dobro-dodje.html
  2. Ердогану је заиста надимак „Султан“ због жеље да оживи османску империју.
  3. www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-o-svom-nastupu-da-li-je-trebalo-erdogana-da-ubijem-kao-murata-dobio-sam-100-dolara-od-muftije-jusufspahica-to-je-sala-ali-dobro-dodje.html

 

31 глас