Драган Милашиновић

Подгорица је на тренутак била центар Балкана. Не толико због једнодневног самита Јадранске повеље чији је домаћин била ове године, колико због чињенице да је самиту присуствовао потпредседник САД, Мајкл Пенс, први човек нове америчке администрације који посећује регион. Сам скуп то је подигло на премијерски ниво, јер су се на његовим маргинама одигравали билатерални сусрети Пенса са балканским лидерима.

Ако смо поруке недавног роварења у региону Хојта Јиа могли сматрати рецидивом прошлих времена, поруке које нам је донео Пенс морају се сматрати званичним ставом нове америчке администрације. А не разликују се по ничему од Јиових. Америка жели тотално господарење Балканом, са кога жели да фронтално изгура Русију, али и Европу, само на финији начин.

Судећи по Пенсовим изјавама у Подгорици, у томе ће користити најбизарније методе и све расположиве механизме који јој стоје на располагању. Један од њих је и оно што се у нашој, али и регионалној штампи назива „Јадранска повеља“, и нема дилеме да овај скуп није случајно одабран за презентовање аспирација нове америчке администрације у региону. Отуда  ће тема овог текста бити да читаоцима мало прошири видике о овом регионалном НАТО механизму, чији је Србија придружени члан иако, јел те, нема намеру да уђе у НАТО. Гарантују нам то Вучић и Дачић! Ех, ах, ух!

Након што је на самиту НАТО-а у Прагу 2002. у Алијансу примљено седам нових чланица из тзв. „Вилнуске групе“ – Летонија, Литванија, Естонија, Словачка, Румунија, Бугарска и Словенија, ова група, као предворје за чланство у НАТО, практично је престала да постоји. Преостале три земље из ове групације Хрватска, Албанија и Македонија, односно њихови тадашњи председници, Стипе Месић, Алфред Мојсију и Борис Трајковски, промовисали су идеју о покретању новог механизма сарадње између њихових земаља у остварењу заједничкога циља – чланства у НАТО.

Идеја три балканска лидера „уклопила се у визију америчког председника Џорџа Буша о НАТО од „Атлантика до Урала“, па је наишла на неподељену америчку подршку. Идеја је, након низа сусрета највиших државних представника ове три земаље и обилату помоћ Стејт департмента, обликована у докуменат под званичним називом „Америчко-јадранска повеља о партнерству“. Повељу су, 2. маја 2003. године у Тирани, потписали министри спољних послова САД – Kолин Пауел, Албаније – Илир Мета, Хрватске – Тонино Пицула и Македоније – Илинка Митрева. Заступнички дом америчког Kонгреса је, 24. јуна 2003. године, усвојио Резолуцију којом се похваљује потписивање Повеље и тражи од НАТО да државама потписницама помогне да постану чланови Савеза.“(1) Након распада државне заједнице Србије и Црне Горе, Црна Гора је постала пети члан ове организације, а Србија је затражила и добила статус посматрача.

Дакле, то није Јадранска, већ „Америчко-јадранска“ повеља формирана са циљем очувања евро-атланстких интереса у региону и предворје за чланство у НАТО. То се наводи и у преамбули ове повеље где се каже да она представља „визију мирне Југоисточне Европе, потпуно интегрисане у евроатлантску заједницу“(2)

Иако је уласком у НАТО Хрватске и Албаније, 2009.  и Црне Горе, 2017. године, као и најавом убрзаног пријема Македоније, постојање ове организације изгубило сваки смисао, долазак Пенса у Подгорицу на овогодишњи самит  и његово коришћење за представљање регионалних интереса САД, јасна је порука да ће Вашингтон и даље користити овај успостављени механизам регионалног деловања. 

А циљеви су јасни. Балкан без утицаја Русије и са ЕУ под пуном контролом Вашингтона. Као и увек. Сада је већ јасно да Трамп неће Балкану донети ништа ново.

_____________________________________

  1. www.bezbednost.org/Bezbednost/647/Jadranska-povelja–saradnja-integracija.shtml
  2. Исто

 

23 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ