Драган Милашиновић

Уз нову премијерку (или премијера, не знам како је правилније да се каже) дарежљиви председник Вучић ће Србији подарити и два нова министарства – за Европске интеграције и за Екологију. Шта је штедљивог Вучића, који је, још колико јуче, свођење Министарства за Косово и Метохију на ниво канцеларије образлагао жељом да се штеди сваки динар (јер, ето, нема се), нагнало да овако дреши кесу, при томе чак и не консултујући будућег премијера?

Нема сумње, политички разлози.

Код Министарства за европске интеграције све је јасно. Оно је потпуно у складу са његовим поимањем политике “балансирања” између Русије и Запада. Како је недавно отворена Канцеларија за сарадњу са Русијом и Кином,  Западу се одмах мора понудити виши ниво. Министарство. Све у складу са девизом корак ка Русији, три ка Западу. 

Али, шта је са Екологијом? Тим пре што је, помоћним каналима, одмах пласирано да ће тај ресор припасти социјалисти Бранку Ружићу, највећем Дачићевом противнику унутар СПС-а и донедавно једином отвореном критичару политике СНС-а из редова ове партије. Вучић није баш склон тетошењу политичких неистомишљеника, али није непознато ни то да је, после пар упозорења Дачићу да га обузда, што овај није могао, Вучић од пре нешто више од годину дана успоставио директну комуникацију са Ружићем, што је дало резултате у смислу да су Ружићеве жаоке према СНС-у и политици владе престале. 

Шта се, дакле, дешава? Да ли Вучић давањем још једног министарства СПС-у, али на конкретно име, помаже Дачићу да одржи стабилност унутар своје партије, или почиње формирање “своје” фракције унутар СПС-а?

Пре бих рекао ово друго. Свакако није случајно што је баш Бранко Ружић био први социјалиста које је подржао предлог да Барнабићка буде премијер изјавивши како то “представља дубоко промишљен, државнички и политички одговоран потез”.(1) А толико дуго је ћутао. При томе: “Он је истакао и да ће СПС своју државотворност показати и доказати кроз још преданији и посвећенији рад министара који ће се наћи у Kабинету Ане Брнабић” (2), пренео је Блиц његову изјаву.

Најблаже речено, Дачић има разлога за бригу. Није тајна да и у врху и у чланству СПС-а постоји незадовољство начином на који Дачић води странку, и да поред Ружића позицијама у власти нису задовољни браћа Тончев, Жарко Обрадовић и други. Још је мања тајна да Вучић према Дачићу гаји дубоки презир и да га трпи само из политичке нужде (двотрећинска већина за предстојеће одлуке о промени Устава и спрености да учествује у издаји Космета). А најмања је тајна да Вучић нема скурпула у покушају да од аутохтоних странака прави своје испоставе. Жалосна судбина ДСС-а најбољи је пример. 

Отуда, некако мислим, да ће Дачић у наредном периоду имати много преча посла него да тугује или се дури због премијерског места. Ружић ante portas!(3) 

_____________________________________

  1. www.blic.rs/vesti/politika/reakcije-na-imenovanje-ane-brnabic-promisljen-drzavnicki-potez-i-odluka-u-interesu/gf0lk8c
  2. Исто
  3. ante portas – пред вратима

Прочитај без интернета:
17 гласовa