Драган Милашиновић

Извршено је. Србија је, на Видовдан добила експозе, а дан после нову Владу. И новог Тита, коме се кунемо. Други пут у историји. Док је читала свој списак жеља који је назвала експозеом, нова премијерка, свако мало, хвалила је Вучића, као да се Влада формира њему у част, а не држави за потребу. 

А Он је дизао главу и бацао поглед у даљине омеђене скупштинским зидовима. Поносан. Као Тито док је гледао параду. Али не ову содомистичку параду срамног поноса, већ војну. Но, не може нови Тито, бити баш исти као стари. Слушајући Брнабићку како говори о Влади “континуитета”, јасно је да ће једно остати исто. Даваће леви жмигавац, а скретаће десно. Када год се смрачи, или наоблачи, трептаће тај жмигавац ка Москви, да га народ боље види. Кад се раздани, или разведри, пред нама ће се указати нови спрат Куле вавилонске. Све док једног јутра, пред крај времена, не осванемо у савременом Информбироу. Да, то нам се спрема. Само што ће нови Тито бити немилосрднији него стари. Увек тако бива.

Други показатељ рађања нове брозовштине у Србији свакако је она кич-инаугурација и говор на њој. Шест хиљада званица и шест хиљада килограма спремљеног меса(1), цифре су на којима би му позавидео и стари Броз. Има се, може се. Истина, некада се то спремало из текућег прихода моћне Титове привреде, данас смањивањем пензија и плата и пријавама киосцима које не издају фискални рачун за продати бурек. Но, то и није важно. Не може баш све бити исто. Важан је страх од Срба и Србије. Јосип Броз је формулу свог властовања заснивао на познатој девизи “Слаба Србија, јака Југославија”. И у њему се увек огледао страх од јачања Србије. Ако пажљивије ослушнемо Вучићев говор и све што је о Нама, Србима, у њему рекао јасно је да је тај страх код њега прерастао у панику. Све ово што нови Тито у покушају ради са инсталацијом свог система анти-вредности, од Бриселског споразума до Ане Брнабић, није ништа друго него паничан страх од јаке, православне, светосавске, српске Србије! 

Трећи показатељ рађања новог Тита су Вучићеве амбиције да у спољној политици постане регионални лидер. Ту причу о Западном Балкану, коју понавља попут папагаја, нудећи другима оно што није његово, није измислила Меркелова, већ  ју је покренуо Јосип Броз. Онај прави, Черчилов. Само се то тада другачије звало – Балканска федерација! Тадашњи глобалисти увили су га у форму програмског циља балканског радничког покрета. 

Али прави Броз је, на крају, устукнуо пред том идејом. Не због раскола са Стаљином како се често спочитава, већ због неслагања са Енвер Хоџом, лидером комунистичке Албаније, коме је и тада национално питање било важније од “радничког интернационализма”. Стари Броз је брзо схватио како ће му бити лакше да постане лидер несврстаних, него лидер некакве балканске творевине. И напустио је ту идеју.

Нови Броз се тога дохватио као пијан плота. Западног Балкана без граница. Као да не схвата да Албанце, данас као и тада, интересује само њихова национална држава. Или, схвата, ал му није важно…  Или, можда верује да он, као нови Броз, може оно што стари није могао?

Али, не може. Стари Тито, наводно радничко дете, знао је да ради за стругом и да свира клавир. Код њега, практично, није било незапослених. Странци нису могли имати већински удео ни у чему. Примала се тринаеста плата. Радници су ишли у плаћена одмаралишта на мору бар сваке друге године. Пензије су биле 86 %  просека плате у десет најбоље плаћених година у радној каријери…

Видите ли то код новог Тита…?  И верујете ли да може толико патројати…?

________________________________

  1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/taj-um-je-kolonizovan/

29 гласовa