Драган Милашиновић

Када је, сада већ далеке 1992. године, хрватска певачица Сања Трумбић извела своју песму „Данке Дојчланд“, као знак захвалности за све што је Немачка учинила за Хрватску независност, то је чак и у тада национално еуфоричној Хрватској сматрано као политички кич, без обзира што ју је хрватски врх форсирао у медијима првих неколико недеља. Иако се песме нико више не сећа наслов је на пост-југословенском простору остао да живи као подругљиви синоним за нечије удвориштво и спремност на добровољно вазалство.

Но, реално речено, Хрватска је имала све разлоге да Немачкој пева песме захвалнице и шаље топла писма. Да није било одлуке тадашњег немачког врха да прекине консултације са европским партнерима и самостално призна сецесионистичку Туђманову творевину питање је како би се развијала читава југословенска криза и да ли би њен расплет био толико крвав.

Доласком Вучића на власт започела је ера бљутавог удвориштва (Тадић је ипак то радио култивисаније) према западним центрима моћи, а према Немачкој посебно. Његова демагошка лупетања како је спреман да клечи у европским престоницама ради имагинарне добробити Србије, када је Немачка у питању достизала су кулминацију.  У једном тренутку изгледало је као да жели да се прогласи за Немца. Он не само да је на незаслужени пијадестал подигао Ангелу Маркел, већ је Вебера прогласио за омиљеног филозофа, а промовишићу принципе протестантизма отворено се ругао свом народу и Православљу. У пар сусрета које је имао са Меркеловом држао се толико снисходљиво да је и њој било непријатно.

А онда се нешто догодило и већ неколико месеци гласове из Берлина му  доносе нижи дипломати или аустријски званичници, попут Себастијана Курца, а сам Вучић утањио је са помињањем Меркелове, Вебера више као да се и не сећа, а и јерес Мартина Лутера као да је за њега изгубила магију откровења. Нешто је, без сумње, заглавило у комуникацији са Меркеловом.

Но, српски председник се не предаје. Видевши у њеној новој изборној победи прилику да опет закуца на њена врата написао јој је писмо које се, по смислу и удвориштву, може сматрати српским „Данке Дојчланд“.

„Дозволите ми да Вас уверим да ће Србија остати прави партнер и савезник Немачке у настојањима да очува принципе демократије, као и стабилност и безбедност свих грађана старог континента“(1) – написао јој је Вучић, пренебрегавајући чињеницу коју јој замерају чак и њени гласачи, да је управо она одговорна за овакав развој мигрантске кризе, као и да је најтврдокорнији заступник санкција према Русији због којих немачка привреда трпи велику штету.

Вучић као да не разуме да се њена победа може назвати Пировом и да се њен политички утицај после ових избора смањује. Тих победничких 33 % гласова које је остварила, чак је за 8 % мање од њене победе у прошлом мандату, а као одговор бирача на њену политику, први пут после II светског рата, у немачком парламенту седеће једна ултра-десничарска (антимигрантска) партија, „Алтернарива за Немачку“.(2)

Но, упркос томе, Вучић наставља:

„Велики лидери познају се по својим делима, која су резултат марљивости, оданости и посвећености послу којим се баве. Подржани од стране оних који су им одани и у тешким тренуцима, постају јачи и још одлучнији да освоје битку за напредак и просперитет“.(3)

Ах, каква осетљивост за тешкоћу тренутка. Непосредна. Нема сумње, ову реченицу Вучић пише Меркеловој, али је очигледно посвећује самом себи, каквим се види у својим „визијама“. Само што други то виде мало, или мало више, другачије.

У сваком случају, ово српско „Данке Дојчланд“ звучи крајње бљутаво и отужно. И као ругање жртвама немачке бестијалности. Да подсетим Вучића, Немачка је Хрватима у прошлом веку два пута давала независност, а нас три пута даровала бомбама, логорима и стрељањима. Зашто онда он пише своју верзију „Данке Дојчланд“?

_____________________________________

 

 

29 гласовa