Бранко Павловић

1. Председник Француске г. Оланд је изјавио да су ови преговори, у вези Украине, са председником Русије г. Путином „ последња шанса“.

Важно је да ни г.Оланд ни премијерка Немачке г-ђа.Меркел немају илузија да је ово Рамбује, да је у питању Србија и да је 1998.година. Уместо нашироких анализа сасвим је довољно истаћи да су преговори у Москви, да се преговара са Руском федерацијом и да је 2015.година.

Полако ишчезва и дилема због чега Немачка и Француска прате спољну политику САД. Да ли је у питању врхунско опсенарство Америке, када владајуће групације ни у Немачкој ни у Француској не увиђају да, у заоштравању односа са Русијом, само олигархија Америке профитира (а и они само на средњи рок) и да таква политика веома штети интересима и Немачке и Француске и да их Американци нису упозорили „Немој те пробати ово код куће“, или су и они део представе која би требало да код сопствених грађана искључи сваку разбористост и створи мржњу као начин живота.

Истина је да је последња шанса за владајуће групације Немачке и Француске да се повуку из ове смртоносне спирале, мада са жаљењем морамо да констатујемо да је то мало вероватно.

2. На другој страни нико у Русији не сме да има илузија како је стварно могуће постићи договор. Рата у Украини мора бити, са оваквом Француском и Немачком, зато што је то интерес САД. Могућа су само два међу-расплета: да се неки документ потпише, па да се од првог дана не поштује и други да „ствари на терену“ букну и тиме спрече наводно решење.

Наравно да треба преговарати са најбољим намерама. Само је погубно ако се има илузија, док се преговара.

3. Такође је илузорно очекивати да до 28.фебруара може да дође до неког договора између Тројке и Ципрасове владе Грчке.

Преговарачки ће ови разговори бити интересантни, али су позиције Тројке толико уздрмане, да о неком релативно брзом решењу, прихватљивом за нову Грчку, не може бити говора.

Тактички је одлично што представници Грчке примењују инвентивне предлоге и различиту реторику, зато што сваким таквим потезом огољују суштину финансијске структуре која стварно управља еврозоном и показује колико се дубоко и свеобухватно отишло у колонизацији унутар еврозоне.

  1. Молим да нико у Србији нема илузија како ће се проблем Сартида из Смедерава решити на тај начин што Србија више неће плаћати губитке те железаре. Или ће се пећи угасити, или ће Србија трајно наставити да плаћа огромне суме новца за одржавање илузије како је Вучић спасилац српског радништва (пре њега Динкић и тако редом). Реч је о преко 100 милиона евра годишњих издвајања. И тако сваке године минимално. За протеклих пет година за Сартид је издвојено више новца него што износе златне резерве Србије.

Једина могућност да наша железара постане профитабилна је да САД униште руднике и железару у Украјини.

Укратко, да ми збринемо тих 5.000 радника и да се окренемо стварном развоју.

Није увек ни лако ни пријатно живет без илузија, али је живети са илузијама и у илузијама увек погубно за један народ.

3 гласa