А. Павић

Прво Александар Вучић у свом веееликом интервјуу часопису „Недељник“ од 23. априла изјављује да се просто „јежи“ на популарност „десничарских“ политичких опција међу младима, да је „веома уплашен за та најлакша решења која људима делују најједноставније и најлакше“.

Недуго затим, у изјави за „Бету“ од 3. маја, потпредседник Вучићевих напредњака, Игор Мировић, изјављује да је десница „опасна“.

Дакле, тренутно најмоћнији човек у држави и његов страначки потпредседник се највише плаше политичке опције којој су били верни две деценије, на којој су изградили каријере, имена, и врло пристојну материјалну егзистенцију.

Треба им веровати бар у овоме, односно реалности њиховог страха.

Да ли Вучића и Мировића десница „плаши“ у идејном или у егзистенцијалном смислу? Да ли се, као и сви свежи конвертити, највише плаше онога што су доскора подједнаким жаром заступали, или се плаше шта би се њима лично десило ако би њихова бивша политичка опција освојила власт а они морали да се суоче са некадашњим саборцима и последицама свог чина?

Да ли им се, као Хамлету, привиђа дух неправедно убијеног (политичког) оца, чак и када им телевизори нису упаљени? Да ли зато имају потребу да стално пројектују своје несигурности, нелагодности, страхове и порив за самокажњавањем на целу нацију, константно је бомбардујући упозорењима да ће бити још много тога „болног“?

А шта може да буде болније од издаје самог себе – и то зарад чега? Неке релативно ситне апанаже од ММФ-а за „успешну“ предају националне привреде у туђе руке? Тапшања по рамену за „успешну“ предају севера КиМ у Тачијев злочиначки загрљај? Штајнмајерових похвала за отварање врата продору немачких свиња ка Русији, преко леђа Србије?

Стогодишњицу победе у „свињском рату“ против тадашње верзије ЕУ, Аустроугарске, напредњаци обележавају, како само они умеју, новим капитулацијама које покушавају да прикажу као победе.

Хамлет је био трагична личност, и тако је и завршио, у складу са својим gravitas-ом. А напредњачки свет ће се пре завршити као свет Елиотових „шупљих људи“ – не с тутњем, већ са цвиљењем.

11 гласовa