Од 5. октобра 2000. па до данас, Србија константно узмиче. И, што више уступака даје, све се од ње више тражи. Или, Његошевим језиком: „Вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба човјека“.

После једнострано проглашене независности Косова* у фебруару 2008, Србија није била дужна да призна новонастале „институције“ у Приштини, јер оне нису Привремене институције самоуправе које су засноване на Резолуцији 1244, што је потврдио и Међународни суд правде 2010. године, а чак и сомнабулантни Уставни суд Србије био приморан да уважи када се прогласио ненадлежним за оцену уставности тзв. Бриселског споразума почетком 2015. године.

Међутим, у време председниковања Бориса Тадића, Србија је почела да даје додатни легитимитет незаконито проглашеним приштинским институцијама, и да склапа с њима договоре, касније преточене у тзв. Боркове уредбе – о дипломама, катастру, матичним књигама и „интегрисаном управљању границом“.

Доласком напредњачко-социјалистичке коалиције на власт 2012, указала се прилика да се Србија од Тадићевих кобних уступака елегантно огради. Чак је и Борко Стефановић јавно изјавио да је он речене договоре само парафирао, а не и потписао, тако да оне нову владу правно не обавезују.

Међутим, нова Влада Дачић-Вучић не само да је потписала речене договоре скоро одмах по доласку на власт, већ је отишла и много даље, склапајући тзв. Бриселски споразум у априлу 2013, чиме је практично признала „суверенитет“ приштинских нелегалних „институција“ и „закона“ на целој територији КиМ. Тиме су пацификоване четири општине на северу покрајине које су биле трн у оку и Приштини и НАТО-у, јер им је њихова компактност и спремност на одбрану српске државности везивала руке да се окрену Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, Рашкој области, као и Македонији. Сада им руке више нису везане – и хаос се полако али сигурно шири свуда око нас.

Шта је Србија добила тим силним узмицањем, тим силним уступцима, зарад некакве химеричне, ничим доказане „ЕУропске будућности“? Добила је све чешће нападе на Србе широм КиМ, све осионијег Едија Раму, све чешћа и отворенија агитовања за Велику Албанију, дестабилизацију Македоније.

Тешко да ико више може искрено да мисли да ће даљи уступци „умилостивити звер“, поготово што власти државе Србије све раде да, кроз разне „интеграције“, даље подреде Србију управо структурама којима управљају главни промотери и спонзори Велике Албаније. Уз пужевски темпо „ЕУ-интеграција“, наставља се тиха, али много бржа интеграција у НАТО-структуре, подмукло се подрива Република Српска, спрема се (рас)продаја преосталих стратешких економских ресурса земље, попут Телекома, ЕПС-а, плодних ораница странцима… А сад се још, скоро радосно, најављује наставак „преговора“ о даљем спровођењу тзв. Бриселског споразума.

Каже се да је дефиниција лудила понављати исту ствар у очекивању добијања различитог исхода. Или је, уствари, пристајање на Велику Албанију била цена доласка на власт? Олако одрицање од ингеренција државе на КиМ кроз експресно прихватање Бриселског споразума, и даље инсистирање на њему упркос његовим искључиво негативним ефектима, који сваким даном постају све видљивији, и све опаснији – не може а да не да основе управо за такве сумње.

За сваког ко буде у будућности проучавао феномен (краткотрајног, али разорног) раста великоалбанске опасности у другој деценији 21. века – допринос тзв. Бриселског споразума биће незаобилазна тема. Као и мотиви оних који су га потписали.

11 гласовa