Велимир Гајић

Као Србин не мрзим никога ко је мом народу нанео зла. Додуше, памтим то и о учињеном говорим у приликама где је то пожељно. Лоше се осећам када представници политичке елите, свих претходних од 5. октобра 2000. године, а нарочито ове сада владајуће, коју Слободан Антонић, угледни професор Филозофског факултета, својевремено оквалификова као олош елиту, раде против интереса сопственог народа у жељи да се додворе колонијалним управницима, како би их умилили за још мало времена на власти. Један од тих примера јесте боравак британског наследника престола Чарлса у Београду.

Британски принц није персона без утицаја за збивања која су од великог интереса за државну политику. Ми Срби добро знамо каква је то била политика у протеклих век ипо.

Британска политика на Балкану руководила се искључиво својим империјалним интересима а међу којима је на првом месту било примарно сузбијање руског утицаја на територијама пропадајуће Турске, које је започело војном сарадњом у току Првог српског устанка, у битци код Варварина на пример. Од тада Срби су „мали Руси“ и то је видљиво до данашњих дана.

Добро је познато, мада ми Срби лако заборављамо, да су Британци били против српских интереса на Берлинском конгресу 1878, против промене династија 1903, против балканског савеза склопљеног ради протеривања Турске у Малу Азију… О британској политици према Србији у току Великог рата написао је вредне текстове недавно преминули академик Драгољуб Живојиновић. Британски „прсти“ осетили су се у Конкордатској кризи 1937. године, у подржавању хрватског сепаратизма у Краљевини Југославији и тајној подршци усташком покрету који је требало да се окончају преласком Независне Државе Хрватске на страну Англоамериканаца 1944. године. О њиховом односу према генералу Драгољубу Михаиловићу, који је окончан њиховом сагласношћу за генералово убиство а све да би помогли Хрвата Јосипа Броза како би Србе одвојио од Руса (Совјета) и његову политику братимљења жртве и злочинца како би се заборавили сви хрватски злочини над српским народом – већ је пуно тога написано.

Срби су већ заборавили англоамеричко бомбардовање Србије 1999. године ради отимања Косова и Метохије, готово да се само мањина сећа предлога резолуције о Сребреници коју су Британци уз америчку подршку поднели Уједињеним нацијама.

То је само мали део разлога због којих нас актуелна власт дрилује у корист британског принца. У тој работи предњачи Александар Вучић који својим поступцима крши бројне дипломатске и протоколарне норме до којих је баш Британцима стало. Видесмо да је постројио на аеродрому гарду и лично дочекао госта. Ваљда је умислио да је цар (онако како га представљају његове слуге са ружичасте телевизије и цинкарошких новина)!

Да ствар буде још тужнија постарао се Вучићев протокол: госту из Британије у шетњи Калемегданом причала је представница и гласоговорница британског пројекта о геноциду над муслиманима у Сребреници 1995. године, професорка Дубравка Стојановић. Могуће је претпоставити да му је причала о силним турским главама које су посекли српски устаници предвођени Карађорђем када су освојили Београд, о незахвалним Србима који нису разумели поклоне добијене на Васкрс 1944. од Англоамериканаца у виду бомби које су погађале и склоништа и логор на Сајмишту пун Срба из Независне Државе Хрватске…

Прочитај без интернета:
64 гласa