Редакцијски коментар

Израз асистенција толико се одомаћио у кошарци, да је и у свакодневном говору постао првенствено препознатљив по значењу које има у игри под обручима: додавање које је саиграчу омогућило да постигне погодак. Због тога је, после вести објављене у вечерњим часовима петка 13. марта да је Косово* примљено у пуноправно чланство Светске кошаркашке федерације (ФИБА), поступке званичног Београда заиста најлакше назвати кошаркашким речником – асистенцијама.

Не би, наиме, Косово* могло да приђе ни близу Фибе, да три месеца раније није постало члан Међународног олимпијског комитета. А у МОК је, пак, примљено због тога што Бриселски споразум – за који Уставни суд Србије и даље држи да је политички, а не правно обавезујући уговор – налаже Србији да се не противи пријему Косова* у међународне установе, у које свакако спадају и спортске.

Према томе, то да званични Београд није признао Косово*, истина је таман колико и да онај који је саиграчу додао лопту „на зицер“ није морао да се замара да сам постиже кош. У последњих седам година званични Београд, најпре под Борисом Тадићем а потом још снажније под Ивицом Дачићем и – нарочито – Александром Вучићем, ређа асистенцију за асистенцијом. Разлика у односу на уобичајене кошаркашке асистенције је „само“ у томе што београдски властодршци редовно лопту додају – непријатељу!

5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ