Златко Богатиновски

У сенци догађања у Грчкој и Шпанији – десила се Велика Британија! У сенци борбе „Сиризе“ и „Подемоса“ за бољу и праведнију Грчку и Шпанију – појавили су се британски лабуристи, такође у борби за бољу и праведнију Велику Британију.

Оно што није сигурно у сенци грчке и шпанске политичке борбе је то да се после Алексиса Ципраса и Пабла Иглесијаса десио – Џереми Корбин. Још један аутентични вођа европске левице.

Из Лондона је, дакле, 12.09.2015. коначно стигла шокантна вест – нови председник најјаче британске опозиционе партије, Лабуристичке партије, је постао шездесетшестогодишњи Џереми Корбин, један од најрадикалнијих левичарских лидера које је Британија имала у протеклих 30 година.

Четири позната европска политичара су се прва огласила поводом избора Корбина за новог шефа лабуриста, три да подрже његов избор и један да куди. Ако су у питању Ципрас, Варуфакис, Иглесијас и Тони Блер, онда је свима несумњиво јасно ко је шта коментарисао.

Бивши, а врло вероватно и будући, грчки Премијер, Алексис Ципрас је страначке изборе Лабуристичке странке, на којима је Корбин освојио 59,5 одсто гласова (више него озлоглашени Тони Блер 1997.), назвао „историјским“ и оценио да је њима ојачан „европски фронт против мера штедње“.

Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија, је изразио наду да ће избор Корбина постати „извор светлости“ за целу Европу.

Председник шпанске партије „Подемос“ Пабло Иглесијас је поздравио избор Корбина као „корак напред на путу ка промени Европе“.

Иначе, Корбин је жестоки противник мера штедње и симпатизер и грчке „Сиризе“ и шпанског „Подемоса“.

А шта је за Корбина рекао ратни злочинац (тако га је отворено у британском парламенту називао управо Корбин) и саветник Александра Вучића, Тони Блер?

Упозоравајући, после катастрофалних резултата на мајским изборима ове године, где су лабуристи доживели прави фијаско, после чега је тадашњи председник странке Ед Милибанд поднео оставку, Тони Блер, бивши британски премијер, и невероватно, али истинито, „значајан“ лабуриста, је упозоравао „демократску“ јавност Британије да би Корбинова политика могла да се покаже као превише левичарска, само да би задобила подршку што већег броја бирача, чиме би лабуристи, који су били на власти од 1997. до 2010. чекали дуго на повратак на власт, иако би представљали опасност по државу. За Блера је реч о борби за власт, а за Корбина о битним структуралним променама британске државе и друштва.

И доиста, британски медији су опречно реаговали на резултат страначких избора лабуриста, па је левичарска штампа поздравила Корбинову победу, док су конзервативци оценили да је Лабуристичка партија осуђена да „још дуго“ остане у опозицији.

Говорећи о Корбину, Ендру Хароп из удружења „Левог центра“ је рекао да је он „победио… јер представља одбацивање класичне политике и зато што други кандидати нису умели да побуде ентузијазам и наду“.

Ко је „човек наде“ Џереми Корбин?

Нови лидер Лабуристичке партије, друге највеће странке у Великој Британији, ни по чему се не уклапа у вишевековни профил тамошњих политичара.

Рожен је 26.05.1949. у Чипенаму, у Вилтширу. Није млад, зашао је у седму деценију живота, као ветеран социјалиста, уосталом, у Доњи дом парламента је изабран још 1983.године, са 34 године, и са пуне 32 године политичког стажа важи за врло искусног и озбиљног политичара. Пре уласка у Доњи дом радио је у синдикатима, а одрастао је у породици политичара – његови родитељи, отац му је био електроинжењер, су се упознали као активисти током Шпанског грађанског рата.

У британској јавности, а и шире, је познат по томе што је посланик с најмањим расходима у британском парламенту.

Као посланик је био још познатији по својим упорним иступима против рата у Ираку 2003. када је премијер био Блер, али и по томе што је више од 500 пута (!) гласао противно ставовима руководства своје партије за ових више од три деценије „боравка“ у Доњем дому.

Да није ексцентрик, иако многи од његових ставова често бивају потпуно супротни званичним британским политичким мишљењима, показује и доследна подршка бирача у његовој изборној јединици Ајлингтон Норт, где је освојио чак 8 узастопних мандата, и коју представља као народни посланик од 1983.године.

Његовом необично-аскетском имиџу доприноси и то што је поклоник вођења здравог начина живота, вегетаријанац и љубитељ бициклизма. Човек нема аутомобил!

После само тромесечне кампање за новог председника странке, из скоро потпуне анонимности, вртоглаво је, једноставним говорима и политиком против мера штедње (због које и поређење са „Сиризом“ и „Подемосом“), ушао у политичку орбиту британске монархије, дрмусајући је само својом појавом.

Кад смо већ код тога, и француска „Партија левице“ је поздравила повратак левице у земљу „Маргарет Тачер и Тонија Блера“. То значи да би ускоро и читава Европа могла озбиљно да се протресе, јер „Сириза“ и „Подемос“ нису више усамљени пар.

Обећао је и да ће се као лидер Лабуристичке партије извинити за одлуку бившег премијера Тонија Блера да уђе у рат у Ираку. После убедљиве победе на страначким изборима, ето прилике за одржавање обећања вероватно најжешћег противника рата у Ираку, који је, према његовим речима, представљао „безумно убијање цивила и отимање ресурса у режији Џорџа Буша и Тонија Блера“.

Пацифиста, антиратни политичар, левичар по убеђењу, социјалиста по политичком уверењу, велики борац против сиромаштва, једноставно захтева високо опорезивање богаташа, али и моћних корпорација. При том, сам живи веома скромно, казујући „не трошим много новца“.

 Верује да „можемо много да научимо“ од Карла Маркса.

Подржава увођење институције животне плате као минималног прихода који је неопходан за задовољење свих основних животних потреба у шта није укључено само самоодржање већ и кров над главом, гардероба, здравствено осигурање, рекреација, транспорт…

Залаже се за већа издавања за јавне службе, првенствено болнице и школе, а и противи се сегрегацији деце на основу њихове способности учења.

Противник је мера штедње садашњег премијера Дејвида Камерона. Противник је академија и приватних финансијских иницијатива, а подржава ренационализацију индустрије, нпр. британских железница, противи се финансирању британског нуклеарног система „Трајдент“, и залаже се за потпуно нуклеарно разоружавање.

Кад смо већ код оружја, Корбин је убедљив противник слања британске војске у војне акције ван граница монархије, чак се залаже за њено повлачење са страних територија, чиме се дефинише и као анти-нато политичар.

Као врхунац свега, залаже се за иступање Велике Британије из НАТО алијансе и из ЕУ, јер препознаје идеологију евроинтеграција не као симбол интернационализма, него финансијских моћника, где Брисел управо ту идеологију евроинтеграција промовише идеологијом власника капитала.

Поводом оваквих његових ставова се већ „превентивно“ дигла прашина. Утицајни „Телеграф“ полупанично упозорава и плаши становнике Британије да је победом Корбина на страначким изборима „Британија за свог непријатеља изабрала НАТО, а за пријатеља Владимира Путина“, и да би Корбинова политика, АКО ДОЂЕ НА ВЛАСТ У ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ (значи порука је да не сме да дође на власт, и да је његовим избором за председника друге највеће партије у Британији почео напад на њега и припрема смењивања са функције на коју је тек изабран) могла урушити и ослабити Запад, а ићи на руку руском председнику Владимиру Путину.

По њима, излазак Британије из НАТО-а би довео до краха те војне организације (а шта је са САД, Француском, Немачком, Канадом, Турском,…? е, да, заборавих албанију и хрватску), па би Русија са својим нуклеарним наоружањем постала „апсолутни владар света“.

Корбин за разлику од САД и већине британских политичара, брани Венецуелу, има, за британска схватања, веома необично виђење спољне политике, јер сматра да се са „Хамасом и Хезболахом може бити пријатељ“, а и даје отворену подршку Палестини у сукобу са Израелом.

Како је Корбин добио страначке изборе?

Зашто пишем о овоме. Очигледно се припремају нови ванредни избори у Србији. И биће – или мењамо власт, или „оде маст у пропаст“. Ко хоће да проба да се ухвати у то коло, иако избори за челника странке и државе нису исто, ево мало корисних примера из Корбинове борбе за лидерску позицију, понављам, друге најјаче политичке партије у држави која и даље има врло велики утицај на светску политику, а поготово на Балкану, и на наше све животе.

Његову кампању је пратила својеврсна еуфорија, са преправљеним слоганом председничке кампање из 2008. Барака Обаме „Yes we can“ („Да, ми можемо“) у ехо „Jez we can“. Незадовољство оним што је Обама могао, а није урадио, транспоновано је у ехо армија младих обожавалаца, од којих су се многи први пут укључили у политику странке, што је битно помогло у осмишљавању разноврсне кампање, како на Интернету, тако и ван њега. Тако се нпр. 20 песника окупило и издало електронску књигу у част Корбина која је скинута са Интернета 5.000 пута прве седмице.

Такође је инспирисао музику, где су многи обожаваоци постављали видео снимке на „Јутјуб“, док је на друштвеним мрежама приказиван као Џејмс Дин, Супермен или Брејвхарт (Храбро срце).

На Интернету су се могле купити и мајце у Че Гевара стилу са Корбиновим ликом, шоља са његовим именом и други предмети.

Толико модерно и савремено у толико традиционалној и конзервативној монархији.

Зашто је овај убеђени антимонархиста битан за Србију?

Пре одговора на питање, мала антимонархистичка напомена за размишљање свима управо у Србији, иако не изгледа тако на први поглед.

Корбин је као антимонархиста, и то у једној од најстаријих монархија на свету, покренуо петицију која је баш од Тонија Блера као тадашњег премијера захтевала да избаци краљевску породицу из Бакингемске палате и пресели је у “скромнију кућу“. Иначе је, из протеста, током говора након смрти краљице мајке 2002. године носио – јаркоцрвени џемпер.

Елем, пре само два месеца, 8.07.2015, захваљујући руском „њет“ у УН није прошла британска резолуција којом би се српски народ окривио за геноцид у Сребеници. Уз „геноцид“ и „агресију“ на Нову Државу Хрватску, српски „геноцид“ над шиптарима на Косову и Метохији је трећи велики грех „најгеноциднијег“ народа у Европи. Барем по званичној политици Велике Британије према Србији.

Ако се по питању прва два „греха“ ниједан британски политичар није јавио да нас брани, не због нас, већ због правде, Џереми Корбин јесте, и то још 2004. године, када је у потпуности негирао наводне „српске злочине на КиМ“, и то усред британског парламента, одакле су сипане највеће лажи против Србије. Повод за његову одбрану разрушене и уништене Србије је био текст новинара Џона Пилџера, један од ретких у британској штампи, који је на истинит начин приказао догађаје око агресије НАТО-пакта на СР Југославију 1999.године и не малу улогу Велике Британије у том злочину, што је Корбин пред парламентом јавно похвалио.(1)

Пилџер је у свом тексту „подсетио читаоце о огромном, ненадокнадивом броју изгубљених људских живота које је однела ‘хуманитарна’ мисија на Косову, под патронатом НАТО и САД, уз свесрдну помоћ Велике Британије“.

„Они су, без икаквог права и одобрења УН напали територију једне суверене земље, како би одбранили оне који су ту земљу покушали да распарчају и униште. После тога, кривце су прогласили жртвама, а Србе, који су праве жртве тог злочина, назвали геноцидним народом.“

Овај део Пилџеровог текста Корбин је прочитао са говорнице у парламенту Велике Британије, додавши да би „сваком разумном и моралном човеку морало да буде јасно да се геноцид никада није догодио на Косову, и да су НАТО и САД своју акцију оправдавали ноторним лажима“.

За разлику од огромне већине британских политичара, укључујући и чланове његове странке, Корбин и његови левичари у потпуности негирају да је тадашњи председник СР Југославије Слободан Милошевић спровео етничко чишћење, и сматрају га „жртвом америчке империјалистичке политике“.

Његови противници га управо због овог става, и могућег преусмеравања спољне политике Британије уместо сукоба, на пријатељство и сарадњу са Русијом, тренутно највише прозивају.

Онако политички лицемерно, као што само Британци умеју, садашњи премијер Дејвид Камерон је прво телефоном честитао Корбину „на избору за новог лидера опозиције“, а потом брже-боље написао на свом „Твитер“ налогу реченицу која би требало да шири страх међу становнике острва због надолазеће назови опасности: „Лабуристичка партија је сада претња за нашу националну безбедност, нашу економску безбедност и безбедност ваших породица“. Не само лицемерно, већ и провидно и бедно.

Човек и да разуме Камеронову забринутост због појаве озбиљног политичког противника, поред нове најаве Шкота за расписивање поновног референдума о независности, за своју фотељу, привилегије, богатство и комбинације са богатима, па и за читаву монархију.

Избори у Британији су 2020. То је, у ствари, врло брзо.

15 гласовa