Велимир Гајић

Тешко је утврдити ко је у јавност први пласирао вест о уништавању такозваног „српског зида плача“ испред Народне скупштине, то јест нечега што је тешко и дефинисати. Да појасним други део реченице:

Велики народи имају своје елите задужене за неговање сећања на прошлост (без обзира на то каква је она била) а оне то остварују на разне начине: изложбама музејског и архивског типа, стварањем меморијала, штампом разних пригодних публикација, телевизијским серијалима, организовањем пригодних манифестација, кроз просвету…

Код нас Срба тако нешто није заживело. Наиме, нестанком Краљевине Србије и стварањем јужнословенске (мултикултурне, мултинационалне, мултиконфесионалне итд) Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, прекинут је један веома битан однос према српској прошлости који су зачели и неговали чланови династије Обреновић. У новој држави краљ Александар Карађорђевић протежирао је политику помирења. То је значило да се на прошлост требало да углавном гледа по троугластом кључу: мало словеначког, мало хрватског и мало српског! Конкретан пример: када би се поменуо Милош Обилић, морао се поменути и Матија Губец. И тако даље!

У комунистичкој Југославији важио је сличан кључ јер је Јосип Броз Тито поставио политику братства и јединства у којој је, кад је реч о прошлости, партизанска борба била светиња а све остало је требало полако заборављати. Наравно, уз додатно поравнавање усташких и четничких злочина, Анте Павелића и Милана Недића итд.

Југославије нема више у географском смислу, има је у сфери сећања. Од комунистичке Југославије остао је запамћен однос према партизанском покрету и његовој меморијализацији кроз разне форме, од грандиозних по величини споменика до филмских спектакла.

Србија је 2006. године одвајањем Црне Горе остала сама. У протеклој деценији готово да ништа државотворно није урађено јер је приметно да од почетка распада Југославије 1991. године, ниједна политичка врхушка није Српство имало у првом плану. Уосталом, Слободан Милошевић је покушавао да сачува скраћену Југославију а Војислав Коштуница заједницу Црне Горе и Србије. Сви знамо како су се оба покушаја завршили!

Да савремена радикалско-напредњачка политичка гарнитура реално нема никакав државотворни програм лако је доказати стањем свих делова друштва, економије, војске, просвете, културе…

У део њиховог односа према новијој српској историји спада (зло)употреба великих трагедија као што су Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске 1941–1945, хрватска офанзива на Српску Крајину августа 1995. године, агресија НАТО-а 1999. године. У прилог те тврдње наводим следеће: у Србији, а у Београду поготову, нема обележја које би подсећало на Независну Државу Хрватску, запело је и око меморијализације београдског Сајмишта. О невиним жртвама натовског бомбардовања више брину породице страдалих него, на пример, војска и полиција. Зар су довољне две спомен-собе у згради Министарства унутрашњих послова и једној касарни?

О страдалим и несталим 1999. године покушавају да брину неколико НВО. Једна од њих је и Удружење породица убијених и киднапованих на Косову и Метохији. Готово немогуће је утврдити ко су чланови те НВО јер се она у јавности поистовећује са председником Симом Спасићем.

На разним интернет порталима има довољно података да се закључи да је Спасић контроверзна личност, слабог образовања, спорног здравственог стања, али са одређеном подршком представника власти…

Спасић у јавности себе представља као јединог који брине о киднапованим и страдалим 1999. године на Косову и Метохији. Тешко је утврдити токове оно мало новца које он прибави да би направио спомен-собу у палати „Београђанка“, а коју су, узгред буди речено, посетила и двојица актуелних министара, и ону дрвено-металну ограду прекривену платном на коме је одштампано неколико спискова страдалника са њиховим фотографијама. Видљиво је да поред те ограде свакога дана пролазе хиљаде грађана од којих се мањина са знатижељом заинтересује за садржај и успори корак.

Није спорна потреба за меморијализацијом и подсећањем на страдалнике. Спорно је ко то ради, како то ради и где то треба урадити.

То што је уз дозволу државних власти постављено личи на ругло, на некакву скаламерију састављену од коца и конопца! Сваки ветар руши ограду и цепа платно, киша уништава материјал па слова избледе. Радознали пролазник који то види може најпре да се прекрсти па запита ко све то дозвољава и помаже.

Да у свему овоме и државне власти имају „своје прсте“ доказују снимци који круже интернетом на којима се виде организовани рушиоци ограде и цепачи платна. Уследиле су оптужбе против демонстраната пласираних у медијима блиским владајућој коалицији. Јасно је да се у тим вестима потенцирала кривица омладине али се није спомињао удео власти у том руглу. У том контексту треба посматрати и боравак Симе Спасића испред Скупштине у време када су на том простору демонстранти.

Уосталом, ако владајућа коалиција баш хоће подсећање на страдалнике, то треба да ураде институције по идејама припадника управо те омладине која зна технику и технологију. Ако би требало предложити место за реализацију те идеје, можда је парк с друге стране улице право место за изградњу малог технолошки савременог меморијала!

7 гласовa