Ових дана се по ко зна који пут показала истинитом поука Светог владике Николаја (Велимировића) да непријатеље треба благосиљати. Док су Србијини властодржци, у заносу наводне спољнополитичке победе над Хрватском, парадирали по телевизијским екранима у „новом царевом оделу”, из Европске комисије је стигла преговарачка платформа за поглавље 35. И би као у владичиној молитви за непријатеље – када сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу – те пред очима српских бирача одјеном севну сва голотиња ранијег „царевог новог одела” са фирмом „статусне неутралности” преговора о Косову.

Тако се за Србијине властодржце завршио лагодни период у коме су бираче заалуђивали тумачењским акробацијама појмова из тзв. бриселских споразума. Дошло је време да правно мртворођеног монструма, кога су жртвовањем сопственог уставног поретка оживели управо Србијини властодржци, Србија окуми. Јер се само још чека да Београд Приштину назове Републиком Косово и да закључењем међудржавног уговор о добросуседству кумчету уручи родни и крштени лист. Уосталом у стара времена, крвник је после мирења и опроштаја убиства био најсигурнији када се окуми са родом убијеног.

Овакав став ЕУ о КиМ представља новост и изненађење само за наивне и неупућене, али не и за А. Вучића. То потврђује његова ранија изјава дата на Правном факултету у Београду да Србија мора да промени важећи Устав. Глумљење изненађења служи Вучићу као изговор како би представио нови начин за урушавање Србиног уставног поретка. Како ни Вучићеве „креативне” уставне судије не могу толико да натегну одредбе Устава да у њега сместе међудржавни споразум са тзв. Републиком Косово, Србијини премијер планира да у помоћ призове народ. Јер, иза идеје о расписивању превремених републичких избора крије се јасна намера да се у кампањи ширења страха због угрожености безалтернативног евроунијатског пута добије свежа бирачка подршка за последњи чин драме убиства Устава. Тако би по Вучићевој пилатовској замисли народ својим већинским гласом, а не он који се креће у оквиру добијеног мандата, извршио коначну ампутацију КиМ од уставноправног поретка Србије. Овим би се затворио петнаестогодишњи циркус злоупотребе наводне „већинске“ народне воље, започет петооктобарском наранџастом револуцијом.

Апеловање на вољу народа као носиоца суверености када је у питању уставноправни положај КиМ предлаже не само Вучић, већ и поједине странке патриотске опозиције. Тако је ДСС изашао са предлогом о расписивању референдума са питањем да ли сте за улазак Србије у ЕУ по цену признавања независности Косова?

Независно од намера, иста опасност по државу Србију и политичку слободу српског народа прети од референдума и избора, уколико се они сматрају „старијим” од важећег Устава. Наиме, радикалан демократски став по коме је воља већине изнад права, оличеног пре свега у уставу, утире опасан пут успостављања једног псеудодемократског популистичког и демагошког режима, чија највећа жртва на крају бива политичка слобода самог народа и субјективна права грађана. Насупрот томе, у констуционалној (уставној) демократији воља већине је потчињена важећем праву, а власт може чинити само оно на шта је правом овлашћена.

Воља тренутне већине не само да није „старија” од уставног поретка, она се не може узети ни као веродостојни репрезент воље једног етноса. Пошто народ као вертикалну духовну заједницу чини нераздељив сабор живих, упокојених и будућих поколења повезаних истим етосом, ни једна генерација, односно њена тренутна већина није властна да одлучује о судбинским питањима, какво је ампутација КиМ од државног поретка Србије.

Суочена са западним ултиматумом, Влада Србије не сме да од политичке одговорности бежи на изборе, већ да своју политику усклади са важећим Уставом. Иако у Уставу стоји да Влада „утврђује и води спољну политику“, она је по Уставу дужна да предлог преговарачке платформе за поглавље 35. изнесе пред Народну скупштину. Јер у парламентарном систему основна улога народног представништва није доношење закона, већ контрола рада извршне власти оличене у влади. А које питање треба да буде предмет такве контроле, ако не напад на Србијин државни суверенитет на Косову и Метохије. Једном речју, или ће Влада почети да враћа КиМ у уставни поредак Србије или ће навући последње „царево ново одело” иза кога ће севати голотиња уставоубиства и издаје. У овом случају избори или референдум у постпетоктобарској Србији не би били ништа друго до смоквин лист.

14 гласa