Борис Степанов

Европски бирачи су, неочекивано и за себе саме, схватили да се они ништа не питају – чак ни у својим земљама. Центар политичког и економског управљања је одавно премештен у Брисел. Шефови европских држава могу да се забораве, јер ни они не воде своје државе. Безбедност и геополитика су у рукама Северно-атлантске алијансе заједно са Европском унијом, ОЕБС-ом Европским судом и другим „свеевропским“ институцијама. А изнад тих „управљача“ стоје домаћини из Стејт департмента, ЦИА, НСА и ММФ-а. Без наређења из Вашингтона у осам година председничког мандата Барака Обаме Брисел се чак плашио и да отвори уста. Ту се посебно одликовао Норвежанин Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а. У Пентагону не успевају ни да штуцну о томе да треба да се у Пољској и Румунији поставе ракете – ради дежурства, а у штабу алијансе почињу бурно да пљескају и да са свих страна вичу да се без њих никако не може издржати – не само месец дана, него ни само једна недеља. Јер Руси могу сваког тренутка да окупирају све Балтичке земље а успут и Пољску. Почели су да плаше Русима као медведом из тајге који после дугог зимског сна може јако брзо да у сопственој шуми заведе ред.

И тако, уз жамор својих чланица, Столтенберг из ионако небогатих земаља алијансе избија повећан војни буџет и упорно врши војне вежбе уз границе Русије. Било каква изјава из Москве о томе да Руси никоме не прете и да немају намеру никога да нападну код руководства НАТО-а наилази на редован напад антируске хистерије. Брисел ради по старој провереној шеми: „Ако непријатеља и нема, обавезно га треба измислити!“

„Рука Кремља“ се свуда види, за све јаде савремене Европе (милиони избеглица, финансијски проблеми у Грчкој и Италији) окривљују се Руси. Русофобија цвета раскошно и јаким бојама. Али ипак постоји један део европског друштва који се противи и више неће да слуша газде из Брисела и њихове надзорнике из Вашингтона. Прво су се преко лета Европској унији успротивили Британци који су гласали за Брегзит. Затим је Француска окренула леђа Франсуа Оланду и почела да подржава Марин ле Пен. Све су популарније леве партије у Немачкој, „Лига Севера“ у Италији и Сириза у Грчкој, и тако даље. Ове године ће у Француској и у Немачкој да буду одржани избори. Меркел може да буде на власти још пет година, али можда ће и да изгуби. Она би морала што пре да промени свој „прообамин“ курс. Јер Бела кућа има новог домаћина и са њим треба да се нађе заједнички језик. Што пре, то је боље за саму госпођу Меркел. И у Паризу треба да се очекују разна изненађења. Најважније би било да Французи подрже Марин ле Пен, која је успела да са политичке сцене изгура на саму ивицу једну од најстаријих партија Пете Републике – Социјалистичку партију. Тако да ће 2017. година бити година промена, и то великих. Надаћемо се да ће оне ићи у корист већине Европљана. Јер они желе промене, и то промене набоље.

12 гласa