Борис Степанов

2016.година је за многе европске политичаре постала најнеуспешнија година. Може да се каже да је први на том списку британски премијер Дејвид Камерон, који је погрешно проценио Brexit. Он је постао иницијатор референдума за излазак Магловитог Албиона из ЕУ, и био је сигуран да ће поданици Њеног Величанства гласати против, али 23. јуна прошле године већина Британаца се изјаснила за развод од Брисела. То сер Камерону није опроштено. Прво су на његово место посадили госпођу Меј, затим су га лишили места вође Конзервативне партије, а затим и уопште натерали да изађе из Парламента Велике Британије. Осим тога, прилепили су му и надимак „други најгори премијер земље“.

Лошија од њега је била само Маргарет Тачер. За сада Дејвид Камерон допуњава свој кућни буџет тиме што држи предавања о последицама Bregzita. И, бар тако причају Британци, за то прима хонорар који се може упоређивати са хонорарима енглеских фудбалских звезда.

Недавно су Камеронови пријатељи одлучили да му помогну да „не умре од глади“ и препоручили су га за место генералног секретара НАТО-а које ће бити слободно за пар година, са месечним примањима од 260 хиљада евра. Истина, ту има и премија, и ванредног рада, и осталих додатака за ненормирани рад у штабу НАТО-а у Бриселу. Бар толико сада прима Јенс Столтенберг. Али њега могу и да замоле да уступи своје место Британцу.

Да подсетим да су држављани Велике Британије до сада три пута били на челу Северно-атлантске алијансе. Од 1952. до 1957. године генерални секретар НАТО-а је био Хастингс Исмеј, од 1984. до 1988. – Питер Карингтон, а од 1999. до 2003. – Џорџ Робертсон. Поданици Њеног Краљевског Височанства су увек стицали добро искуство у управљању колонијама. При одређивању ко ће водити Алијансу Брисел је увек водио рачуна о томе.

6 гласовa