Редакцијски коментар

Наставља се самозатирућа, орвеловски цензурисана срамота медија у Србији. На сва звона је објављена вест да је 8. априла 2015. Жалбено веће Хашког трибунала потврдило првостепену пресуду за „геноцид“ у Сребреници (а сада, наводно, и Жепи), и правоснажно осудило генерала Републике Српске Здравка Толимира на доживотну робију. Наравно, оно што би ишло у прилог не само српској страни – већ и истини – потпуно је прећутано.

Наиме, као што је често случај у оцењивању праксе овог већ увелико компромитованог трибунала, неопходно је пажљиво прочитати не само пресуде и крајње сумњиво резоновање које их подупире, већ и издвојена мишљења судија који се, у потпуности или бар делимично, не слажу са пресудама.

У случају Толимир, изузетно је инструктивно прочитати издвојено мишљење хашког судије Клода Антонетија, поготово овај кључни део:

„На основу свега изложеног, не могу да прихватим тезу о постојању удруженог злочиначког подухвата (УЗП), са циљем присилног измештања цивилног становништва… Питање које се сада поставља јесте зашто се та војна операција претворила у масакр ратних заробљеника. Одбијајући да истражи то питање, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не чини своју дужност да разоткрије истину у свим њеним видовима… ко је наредио погубљење хиљада жртава и зашто. У овом тренутку, на основу података који се налазе у списима, ја немам одговоре на та питања“.

Дакле, после више од 15 година минуциозних „истраживања“, суђења, тајних сведока, помоћи свих знаних и незнаних западних обавештајних служби, итд – један судија Хашког трибунала признаје да се и даље не зна ко је и зашто наредио погубљења у околини Сребренице у јулу 1995! (О бројним војницима погинулим у борбама који су волшебно прикључени списку „жртава геноцида“ – неком другом приликом.)

Судија Антонети засигурно се не би усудио да овако нешто изјави да постоји чак и назнака постојања сличне наредбе издате од српске стране.

Где су сада „храбри“ прозападни медији у Србији, где су УНС и НУНС да ову чињеницу бар констатују, да је представе јавности, да је проблематизују – можда баш уз помоћ екипа „независних аналитичара“ који се иначе не скидају са телевизијских екрана и новинских страница? Да ли би то, можда, малчице угрозило „спектакл“ вештачког наметања кривице Србима који се предвиђа за 20-годишњицу ослобођења Сребренице предстојећег 11. јула? Јер, како кажу Англо-Американци – the show must go on! А предстојећи шоу би истина и те како покварила.

Упркос свему томе, „нема ништа тајно што неће бити јавно“. Упркос најбољим напорима медија у Србији.

11 гласовa