Борис Степанов

За многе Американце је електронска преписка бивше државне секретарке, а сада главног кандидата Демократске партије за председника САД, постала право откровење. И то без обзира што ни до данашњег дана није објављен већи део „налога и препорука“.  Па шта је, онда, тако зачудило новинаре и обично становништво.

Испоставило се да је Стејт департмент био упознат са сарадњом компанија Google и Al Jazeera које су се мешале у сиријске унутрашње послове. Руководилац Google Ideas Џаред Коен је 2012.године писао госпођи Клинтон преко њене личне електронске поште да ће његова компанија бити врло заинтересована да представнике структура власти и  следбенике Башара Асада подстакне да пређу на страну опозиције. У писму је Коен отворено написао да је компанија Google Ideas имала велику помоћ од Al Jazeera.

Произилази да је активан информациони рат био испланиран и да је вршен под контролом и уз сагласност званичног Вашингтона. А где је тек брига о слободи речи, о независним медијима, о кодексу новинарске етике? Уколико је Вашингтону дозвољено – све се  друго  у тренутку заборавља. Сирија се нашла не  само пред војном агресијом коју су јој припремили  САД и Турска, које су против ње водиле отворени информациони рат. Све чиме се може постићи задати циљ је дозвољено. Богати и врло утицајни арапски и амерички медији су радили  против Дамаска и његове званичне власти у договору.  Најважније је било да се на своју страну превуку они који  ће за приличан мито и велике хонораре Сиријцима доказивати да у земљу треба да се уведе демократија и да они треба да постану пријатељи са САД. Боље је да се то ради методично и да се сваки дан читаоци и гледаоци убеђују у америчку истину о животу.

Чему то води знају многи, не само у Сирији, већ и у Либији, Ираку.

Уосталом, „либијска тема“ је, може да се каже, најдража тема госпође Клинтон.

article-2051486-0E756A7300000578-923_634x348

У фебруару 2011. она се гласно радовала када су на њене очи искидали на комаде председника земље Моамера Гадафија. Сидни Блументал, породични пријатељ Клинтонових, жалио се Хилари да су после упадања у земљу Британци и Французи одлучили да у своје руке преузму сву либијску нафту. Господин Блументал је писао да је Париз из све снаге притискао нову власт и за себе захтевао ексклузивна права на скоро половину нафтне индустрије Либије. За време Гадафија то је било немогуће учинити. Он, мада је стварно био диктатор и свиме је командовао, али је новац од нафте распоређивао врло брижљиво и добар део добити од црног злата је давао за потребе свог народа.

То је нервирало Запад који је желео да природна богатства земље дели по сопственим правилима.

Схема умешаности Вашингтона у ове или оне светске догађаје је стандардна и годинама прилагођавана. Уколико политичар не може да се купи и да се пребаци на своју страну – њега треба дискредитовати и брзо заменити. Може да се организује државни преврат и да се на руководеће место поставе „прави момци“. Најважније је да се сви налози из Вашингтона безпоговорно испуњавају. А уколико и тај сценарио не прође, онда на сцену ступају тајне службе и војска. Они брзо  уклањају оне који им сметају да деле слатке комаде природних добара. Само се сетите шта су учинили са Садамом Хусеином, прво, а после и са Гадафијем.

14 гласa