Пре годину дана, или тачније, 29.априла 2014. Мајкл Кирби, амбасадор САД у Београду изјавио је да Србија не треба да очекује одштету за бомбардовање 1999. године. Тада је рекао: „Мислим да би требало да се концентришемо на будућност, а не на прошлост. Можете се бавити прошлошћу, али ако много времена потрошите на то, нећете се никада окренути будућности“. Пошто је желео да избегне питање одговорности за бомбардовање и говори о кршењу права, Кирби је причао о будућности. Нећемо о прошлости, јер смо криви за то што се Србији десило. А додатак о ратној одштети је уследио, јер му се тако могло. Власти Србије нису показивале претерану жељу да улазе у расправе са амбасадором САД. Србија је тада била слаба. Шта се дешава годину дана касније? Исти дипломата на служби у Београду 18.марта 2015. изјављује да су санкције против Србије биле оправдане и да су Американци „исправно поступили“. Сада, не само да му нико неће одговорити, већ постоји могућност да неки представници власти усвоје ово као свој став. Некада је било: глас народа-глас Бога. У данашњој Србији то је: глас америчког амбасадора-глас Бога. За само годину дана Србија је прешла пут од слабе земље, до потпуно окупиране земље. Следећа изјава Мајкла Кирбија биће како су нас бомбардовали са разлогом, а не треба искључити могућност да неко из власти онда предложи да сами себе поново бомбардујемо, јер смо тако заслужили. Све, само да се додворе америчком амбасадору. Било је тешких тренутака у историји Србије, али се чини да никада до сада овако брзо није доживљен потпуни поилитички, економски и морални слом. То ће остати и уписано као кључна карактеристика владавине Александра Вучића.

13 гласa