Бранко Павловић

Моја размишљања на тему процеса разградње Македоније и задатака Србије, прихватајући све што је у свом инспиративном тексту пуковник Жарко Пецић написао, су:

  1. Одлука Македоније да се одвоји од Србије је, дугорочно гледано, била погубна. Да ли ће Македонија бити угрожена за 10 или 35 година, то је небитно, али са овакавим суседима (осим Србије која једина нема никакавих територијалних претензија према Македонији и која и сама претензије Бугарске и Албанаца види као и претње себи), одрживост Македоније је немогућа. Македонски политичари, у континуитету у протеклих четврт века, то нису разумели. Ослонац и сарадња са Србијом су од виталног значаја за опстанак Македоније. Србија може без Македоније, али је Македонија неодржива без Србије.
  1. Као и другим државама које колонизује, запад у почетку веома подстиче корупцију (поред тога што колонију убеђује да јој војска није потребна, на шта указује Пецић), тако да она својом снагом доводи до разарања јединства друштва. Па ако се евентуално неки политичар и опамети временом, он је толико огрезао у криминал, да га, као у случају Македоније, трећина сународника види као криминалца кога треба макнути, трећина се слаже да је у праву, али остаје пасивна зато што је криминалац, а преостала трећина је недовољна да надјача оне који разарају државу.
  1. Рат у Македонији је неминован и Груевски сигурно у њему губи. 
  1. Ескалација изјава везано за тзв. прешевску долину су претекст будућег уговорног одрицања од КиМ, како би се та коначна издаја приказала као нужан потез очувања остатка Србије, у временима која су потпуно „прогутала“ целу Македонију. Није то просто још један у низу излива албанског шовинизма и сецесионистичких изјава. То је тек површински слој. Тај део Србије, по замисли НАТО-а, долази на ред тек у финишу, након што је „Косово“ уједињено са Албанијом, Македонија нестала и Бошњаци довољно радикализовани да и они покрену сецесионистичке захтеве. 
  1. Поред непосредних мера које предлаже пуковник, сада је време да се изврши притисак за:

а) увођење обавезног војног рока

б) хитног наоружавања, односно издвајања додатних 700 милиона евра за набавку наоружања и у вези с тим повећања броја питомаца на свим војним школама.

Обе теме могу да се операционализују кроз народну иницијативу којом би се захтевало референдумско изјашњавање грађана.

  1. Болно јасно се види и за оне најдоборнамерније у односу на нашу власт, огромна одговорност због тога што је наша војска сведена на меру која уопште не одговара степену угрожености државе.

Политички се „одговарајућа војна сила“ дефинише као она која може у датим историјским условима да штити државу.

Оперативно се затим војска дефинише од стране војних и безбедносних најобразованијих и доказано најспособнијих људи, а то значи 90% уз помоћ прерано и тенденциозно пензионисаних лица, који одреде: потребан број војника стално под оружјем (сигурно најмање седам пута више од садашњиег срамотно малог броја од око 13.000), колика мора да буде тзв. ратна армија (сигурно не мање од 350.000) какве количине и врсте наоружања су нам потребне итд. И направи се план како у најкраћем времену то да се оствари.

Укратко, много правог посла за озбиљно руководство, уместо непрекидног жаљења преко медија и реченица које никада и нигде нису могле да замене недостајућу војну силу. 

Први потез је оно што је пуковник Пецић рекао, правилна употреба свега чиме располажемо. Други потез је хитно усвајање закона о обавезном служењу војног рока, трећи потез је хитан ребаланс буџета како би се могло располагати потребним средствима за набавку наоружања.

Прочитај без интернета:
25 гласовa