Златко Богатиновски

Кроз паукову мрежу вести о мигрантској кризи у Европи, некако су се, пре неколико дана пробиле и вести о штрајку особља немачке авио-компаније „Луфтханса“.

Зашто је ово интересантна и врло значајна вест? Зато што се у последњих седам-осам година у сенци разних актуелних светских збивања дешава серија штрајкова у најјачој привреди Европе и ЕУ, у држави која је важила за „зону без штрајка“.

Први већи штрајк поштара из 2008. године коинцидира са почетком светске економске кризе. Следећих неколико, до ове године, могу да укажу на могући озбиљан проблем и оптерећење немачке привреде.

Док скоро сви економисти спомињу и издвајају проценте привредног раста, раста БДП-а, најнижу инфлацију у Европи и у ЕУ, као и највеће плате у Европи и у ЕУ, дешавају се штрајкови као опомена да радницима у неким привредним гранама није све тако задовољавајуће и добро као целокупној немачкој привреди, по статистичким подацима. Очигледно да се статистика и реалан живот баш и не поклапају.

Пре седам година су немачки радници масовно штрајковали. Чак око два милиона радника у јавном сектору је извојевало повећање плата за нешто више од пет одсто, што је тада била највећа повишица у последњих петнаестак година.

 Онда је неколико хиљада запослених у „Немачкој пошти“ из свих 16 немачких покрајина организовало штрајкове упозорења којима су тражили повећање плата за седам одсто. Као резултат обуставе рада многи поштански сандучићи у Немачкој су остали празни. Функционисала је само међуградска испорука писама.

Синдикат „Верди“ је тражио једногодишњи уговор за 130.000 запослених у Немачкој пошти и претио да ће организовати „неограничени штрајк“ уколико не буде постигнут договор у разговорима са управом.

Договор је, наравно, постигнут.

Ове године, у јуну, поштари, њих око 8.000 запослених у „Дојче посту“ из читаве Немачке, су опет обуставили рад на неодређено време захтевајући скраћење радног времена, због чега није било испоручено око седам милиона писама у земљи, што је представљало око 11% дневне испоруке, док се достављање пакета обављало неометано.

Сукоб синдиката и компаније је трајао неколико недеља, и у једном тренутку је био заоштрен покретањем обуставе рада неограниченог трајања до испуњења захтева. Онај исти синдикат „Верди“ је тражио да се број сати рада недељно смањи са 38,5 на 36 сати, уз задржавање истих надокнада.

Прошле године су, тражећи боље услове рада и веће плате, штрајковале машиновође и то чак шест пута!

Бројчано мали синдикат немачких машиновођа и теретног и путничког саобраћаја (Gewerkschaft Deutscher Lokomotivführer – GDL), који има само 34.000 чланова, је тим обуставама рада ширио свој утицај и почео да заступа и друге групе запослених. Он је при том, врло свесно, узео као таоца читаво немачко друштво и њене фирме које зависе од поуздане испоруке робе и сировина.

Последњи, јунски штрајк, је био „најдужи штрајк у историји Немачких железница“. А трајао је само четири дана! Ништа необично. У капитализму то тако функционише. Послодавци су штрајк описивали као „ванредно стање“ у држави, говорили о милионској штети која је нанета привреди. Медији су били углавном на њиховој страни, између осталог и због увреженог немачког мишљења да се кашњење воза од 5 минута сматра скандалом.

Нико није спомињао радничке плате. Сем радника на железници.

Неко од послодаваца се засигурно досетио једноставног податка да у држави која има преко 80 милиона становника има и скоро 44 милиона регистрованих аутомобила, па ко год је морао хитно да путује, сигурно је могао да нађе неку алтернативу.

Само недовољне радничке плате немају алтернативу. Морају да буду веће, вредне достојног и квалитетног живота. Ношени том идејом, немачки железничари су се „тукли“ са државом. Требало је имати живаца и бити врло солидаран па успети, јер у једном тренутку су за Железницу постали превелики губици који се стварају због штрајка и она је попустила пред захтевима штрајкача.

Плате су повећане. То је био и лични успех вође синдиката ГДЛ Клауса Везелског, који иначе долази из источне, бивше социјалистичке Немачке (Немачка Демократска Република), и који је упозоравао да железница мора да одустане од тога да стално смањује основна права машиновођа.

Чињеница је да су две „носеће“ индустрије које и највише доприносе томе да је целокупна немачка индустрија, па самим тим и привреда, најјача у Европи, хемијска и рударска, веома зависне од железнице, па би сходно томе и радници на железници требало да имају ако не посебна, онда бар основна права. Свакако не „крња“, ако су толико важни за немачку државу.

Елем, штрајк је изазвао велике гужве на аутопутевима, колону возила, укупно дугу око 350 километара (!), где је најдужа појединачна колона била дуга чак 30 километара на ауто-путу А 81 између Хајброна и Штутгарта. Ово говори да су штрајкачи били спремни на радикално урушавање уобичајеног државно привредног функционисања да би остварили свој циљ.

Нервозни путници на железничким станицама су само „улепшали“ ефекат упорног трајања штрајка, па је општи метеж постао толико забрињавајући за власти, да је по захтеву „Дојче бана“ расправљао и надлежни Суд рада о могућности забране овакве обуставе рада.

Пошто је синдикат испоштовао законски минимум за штрајк, током кога је радило свега 30 одсто капацитета железнице „Дојче бана“, Суд није могао да изрекне никакву забрану.

Онда су почеле „прљаве игре“.

Високотиражни лист „Билд“ је објавио фотографију његове куће, његов број телефона и позвао своје читаце да га назову и „изложе му своје виђење штрајка“. Какав „софистицирани“ позив на линч синдикалног вође. Међутим, упркос свим притисцима, штрајкачи су били упорни и јединствени, вођа непоколебљив, и захтеви су им били услишени.

Како борба за права радника бива трајна, тако бива и борба послодаваца за капитал и профит, па је немачка пословна елита кроз Владу „прогурала“ израду новог закона који би ограничио моћ мањих синдиката, као што је нпр. ГДЛ. Законом против права радника?! Како то личи на Србију данас!

Вишедневни штрајк немачких машиновођа је коштао економију земље око 500 милиона евра, и за 0,1% је смањио раст бруто домаћег производа (БДП) Немачке у другом прошлогодишњем кварталу.

Висока цена за радничке захтеве, али су синдикати издржали и изборили се за већа радничка права и бољу зараду.

Осмог септембра ове године у штрајк су ступили пилоти „Луфтхансе“ и то по тринаести (!) пут за последњих годину и по дана! Иако се обустава летења односила пре свега на прекоокеанске (отказан сваки други лет) и транспортне летове, пошто је ипак обустављено чак 1.000 од укупно 1.520 летова, око 140.000 путника је било погођено штрајком.

 „Луфтханса“ је покушала да забрани штрајк преко Суда за радне односе. А онда се у Немачкој десио типичан српски правосудни парадокс. Судови у Келну и Франкфурту су одбацили тужбу компаније и прогласили актуелни штрајк легалним, али је виши суд за радне односе покрајине Хесен забранио штрајк пилота и тиме донео другачију одлуку од првостепених судова у Келну и Франкфурту. Штрајк је морао да буде прекинут.

Пошто сукоб око услова рада компаније и пилота (њих око 5400) траје неколико година, очигледно је да је питање месеца, а не године, када ће се организовати нови четрнаести штрајк! Нема одустајања.

Сигурно је да немачка привреда трпи жестоке ударце синдиката, да овако обимни и реално захтевни штрајкови наносе „економску штету“ држави. Чињеница је и да се оваквим снажним и без калкулисања подржаним обуставама рада радници у Немачкој боре, и успевају да се изборе за своја права.

Побољшање услова рада, веће плате, спречавање смањења радничких права, борба за што људскије услове пензионисања и висине пензија су вечите теме радничке и синдикалне борбе. Свугде у свету. И у Немачкој и у Србији. Тако би требало да буде.

Ћутање није део борбе. Ћутање је пристајање на пораз и непомагање ономе ко је тренутно угрожен. У Србији је од свих ових проблема сигурно највећи отпуштање радника, и то масовно, као и затварање предузећа и радних места.

Србија и Немачка нису исто, и по много чему нису за поређење. На жалост, ни српски и немачки синдикати, а поготово вође (част изузецима) – нису за поређење.

Србија као да је постала феудална држава у којој не постоје скоро никаква радничка права, којој ако се, пре свега немаран и неодговоран однос актуелне власти према радницима не промени, а сва је прилика да неће, неће ускоро бити ни радника.

Ако нема поређења, ако не може да се учи од немачких синдикалаца, може барем да се „копира“ оно што је у муци и сиромаштву најважније – заједништво. А не да се „гледају своја посла“ док неки други штрајкују и боре се.

Не сме се ћутати кад се отпушта тако олако 4000 просветних радника и скоро сви психолози из основних и средњих, већ врло проблематичних школа. Па ко ће да ради са том децом? Чистачице? Школски полицајци? Искомплексирани, преамбициозни и недовољно школовани лидери локалних заједница (читај СНС) које „брину“ о школама?

Биће да пример бескомпромисне, дугогодишње, упорне, паметне и заједничке борбе немачких радника кроз синдикате за своја права, радници у Србији треба да следе, не због „копирања“ другог, већ због своје – добробити.

16 гласовa