После самита у Бечу, који је пре два месеца власт у Београду громогласно најављивала као „догађај године“, а онда га истретирала као ствар од не баш великог значаја (да ли је Вучић био уобразио како ће у Бечу бити отворени преговори о поглављима или се радило о пропагандној акцији не знамо), добили смо поруку Англеле Меркел: нећемо више Србију условљавати.

Усхићен, Александар Вучић је понављао како се зна да су Немци „фер“ када нешто обећају и да полаже много наде у Меркелову.

Можда је Вучић у одличним односима са Меркеловом, можда се њих двоје и воле, али то нема никакве везе са међудржавним односима.

Какво „фер“ држање, какви бакрачи.

Међудржавни односи се уређују међудржавним споразумима и донетим одлукама. Меркелова нам је лепо поручила: они више неће условљавати.

Али, ствар је у томе што Србија није испунила гомилу других услова постављених раније. Међу њима је најважнији онај о потписивању свеобухватног и правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине, према којем би такозвана Република Косово постала чланица ОУН. Не мање битни су и услови око „промене свести“ и одлуке које се очекују од Србије у том смеру. Немци су, постављајући раније услове, не само показали да „нису фер“, већ да се њихови захтеви косе са темељним и дугорочним интересима Републике Србије и српског народа. Тако се према њима и према Меркеловој треба и односити. Лични односи Меркелове и Вучића ту не играју никакву улогу.

10 гласовa