Златко Богатиновски

Ових се дана Нова Држава Хрватска буквално тресе од националистичке еуфорије због „прославе“ 20 година од дешавања „војно-редарствене“ а геноцидне акције „Олуја“. Уз дегутантно „народно весеље“ широм њихове лијепе, и уз полупропалу војну параду, десила се нова национална хомогенизација доброг дела Хрвата на ономе на чему се најчешће и дешава последњих стотину година – на антисрпству. Па и још горе од тога – на слављењу злочина над, ни мање ни више, него око 300.000 својих грађана, које је протерала само зато што су – Срби. Људи друге нације и вере.

Међутим, срећом нису сви Хрвати славили овај погром. Неки су ћутали, не учествујући у „националном лудилу“, неки су гунђали, а неки се и гласно побунили против поприлично болесног празновања.

У тој и таквој проусташкој новој Хрватској усред ове добро оркестриране „домољубне“ општенародне представе, десио се Хрват који је имао храбрости да се извини Србима за „Олују“. И то – јавно.

Текст који је поводом покушаја помпезног прослављања „велике“ хрватске победе из 1995. поставио на свој блог Домагој Маргетић је такође протресао хрватску јавност, али на другачији, људскији начин.

Домагој је поводом прославе 20. годишњице операције “Олуја”, у ствари, упутио отворено писмо “победницима” у којем им је поручио само једну реч – ФУЈ!

У тексту препуном емотивног набоја и искрености Маргетић је прозвао читаву Нову Државу Хрватску и Хрвате „лудима“, пишући, између осталог и овакве реченице:

 „Побједници славе побједе. А слободни људи су једноставно– слободни. Слободнима не требају ни побједе нити побједници, не требају им масовне помпезне, бахате прославе туђе несреће…

 … Док гледам те њихове перверзне припреме за слављење још једног од толиких, небројених, балканских побједничких митова, присјетио сам се једне моје колумне из 2010. године: „Диференцијација памети – Одричем се Хрватске!“…

А у ових се пет година, нажалост, није промијенило ништа због чега бих пожалио што сам се тада одрекао земље, коју ми ето намећу као домовину. Као што ми желе наметнути своју побједу. Као што ми желе наметнути, желе ми наредити захвалност што су нас „ослободили“. Каква ултимативна глупост!

Не разумију побједници да нас нису „ослободили“, него су нас распаметили, разбаштинили оно мало људскости која нам је била преостала, разбаштинили су нас оне три вриједности кроз које смо одрастали и одгајани – слобода, братство и јединство.

А ја, овако слободан, и ослобођен од свега, једноставно не разумијем на чему и коме то бих требао бити захвалан. Немају што за јести, немају чиме школовати дјецу, раде за цркавицу којом не могу платити нити основне мјесечне трошкове живота, раде а не примају плаћу, одузимају им домове, блокирани су, незапослени, али славе ратове! Још увијек их је могуће манипулирати и натјерати да машу заставама, да се куну у грбове, да славе ратове за тамо некакве „националне интересе“. Подилазити том њиховом колективном лудилу за мене би била издаја тог мојег дисидентства као особног животног опредјељења, као мојег избјеглиштва савијести пред њиховом побједничком хистеријом. Замислите руљу која слави тамо некакав „дан захвалности“, а да притом као хипнотизирани нису у стању размислити на чему то имају бити захвални?

На чему бити захвалан у земљи у којој су ратни злочинци – хероји; у којој су усташки капелани – свеци; у којој су пљачкаши и ратни профитери – угледни тајкуни и бизнисмени.

Зар да демонстрацијом лудог народа показујемо колико смо захвални ратнопрофитерској елити што нас је опљачкала и отела нам све, а ми још пјевамо, машемо заставама и пљешћемо онима који су нам то учинили? А љути их када им кажем – луд народ.

Ако ви имате право славити, имам вам право и моралну обвезу рећи – за мене та ваша побједа, за мене Олуја, и прослава те ваше „побједе“ и рата није ништа друго него прослава ратних злочина и ратног профитерства. И ништа више. Желите нам забранити да и након двадесет година ствари назовемо правим именом. Злочине злочинима! Пљачку пљачком! Желите нас колективно, присилом на шутњу, у овим двадесет година претворити у своје суучеснике у том ратном злочину, пљачки, криминалу и ратном профитерству.

Та ваша побједа има име. Штовише, више имена. Та ваша побједа има управо онолико имена – колико је побијених и протјераних у име те ваше побједе. Гади ми се то ваше крваво славље. Нека славе они који су на крви, лешевима и рушевинама профитирали. А ви који им на парадама машете заставама и еуфорично кличете из својих гладних уста, обични сте суучесници тог њиховог готово непрекинутог крвавог, лешинарског похода.

Не пишем ово да бих ишта промијенио. Свјестан сам да је то немогуће. Али у времену доминантних луђака, можемо се барем дистанцирати и диференцирати од гомиле која им скандира.

Зато си узимам слободу јавно рећи – Олуја је злочин у којем су једни побијени, други протјерани, трећи попљачкани. А ви ми сад покушајте рационално објаснити што се ту точно има славити?

А док славимо ратове, о каквом то миру говоримо? Док су нам злочини државни празници, а злочинци национални јунаци, о каквом ми помирењу и с ким говоримо? Протјерали сте организирано око 380 тисућа грађана ове земље и то називате побједом? И нису ли те милитантне прославе ваших побједа управо јасна порука онима које сте протјерали да им случајно не падне на памет враћати се, да за њих овдје више нема мјеста, да ово није њихова земља? Јер тко би се нормалан вратио у земљу у којој је дан тог етничког чишћења државни празник?

А тко сте ви, биједо, да говорите и одређујете што је чија земља, и што је коме домовина? Фуј!

Гади ми се и ова држава, и ово друштво, и ова маса.

Не могу вам довољно уопће упризорити колико вас искрено презирем овако колективно луде.

Зато се још једном могу само одрећи Хрватске и уз сав тај пријезир и гађење викнути с улице: Фуј!

Јер ако је то што ви ових дана славите – слобода, онда ћу гласно викати – Ј…Ш СЛОБОДУ! Ј…Ш СЛОБОДУ!

Само, ето, остају жртве те ваше побједе. Жртве којима још увијек нисмо рекли обично, људско, од срца – опрости. Жртве којима не допуштамо нити да буду обиљежена имена, јер се бојите ако негдје испишемо имена тих жртава та ће ваша побједа добити тај крвави, лешинарски, прљави идентитет ратног злочина. И ма колико бјежали од тога, вашу ће побједу тада прогањати имена којима сте исписали тај свој побједнички поход.

Зато за крај само могу рећи Опрости, молим те – свакој жртви тих побједа, ако су побјеђиване и у моје име. Опрости. И моје је кривње пуно у томе. Јер као многи, можда, нисам учинио довољно да пружим отпор тој њиховој побједи. Опрости. И само се могу без ријечи наклонити онима које сте побиједили.

Немате појма колико сте нас поразили том својом побједом.“

И шта рећи после оваквих речи. Можда ће звучати патетично, али ће бити истинито – Домагој Маргетић, Хрват за поштовање.

За оне који не знају – Домагој Маргетић је хрватски новинар/истраживач и бивши политичар, тако да се ето десило и то чудо, да се за ратове деведесетих не извињавају само српски, већ и бар један хрватски, па макар и бивши, политичар.

Кога је све у Хрватској критиковао и за какве се све слободе тамо борио је не мала тема за неки повећи текст, али је минимум ово: човек који се упорно и буквално бије са усташким утварама прошлости, човек који се за слободно новинарство борио 40-тодневним штрајком глађу који му је озбиљно нарушио здравље, који је хапшен и затваран, који се тукао са хрватском полицијом и који је успео оно немогуће до тада на југословенским просторима, а то је да премијер једне новонастале ексјугословенске-републике државице буде процесуиран ЗА КРАЂУ.

Наиме, увек треба подсетити да је велику међународну банкарску аферу, ”Хипо”, током које је 47,7 милијарди евра изнешено из Хрватске на тајне иностране рачуне, открио управо Домагој Маргетић. На основу његове документације коју је први предао Државном тужилаштву Хрватске у априлу 2008. године о случају Санадер, покренута је истрага, затим и подигнута оптужница, а потом и донета пресуда против бившег премијера Хрватске за дело “ратно профитерство“.

У Србији незамисливо, зар не?

8 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ