Бранко Павловић

Због чега у западним медијима сви који оспоравају владајући неолиберални-глобалистички концепт добијају ознаку „екстремана десница/левица“, то ми је јасно. И због чега су сви који спроводе ту политику означени као „центар“ (леви/десни/сами центар) и то ми је јасно. Али због чега у уобичајеном разговору у Србији то прихватамо, то ми није јасно.

Ево на примеру Макрона (добио највише гласова у првом кругу председничких избора у Француској) ћу лако показати да је управо он представник естремне деснице.

На спољно-политичком плану он наравно заговара интервенционизам. То је еуфемизам, или блага реч, за уништавање држава и народа по тренутној вољи моћних. 

На економском плану, он је заговорник да најбогатији буду још богатији, да сиромашни остану закуцани у свом сиромаштву, а да средњи слој клизи ка сиромаштву.

На идеолошком плану, он не заговара демократију, него „демократске вредности“, а то су оне вредности које он (и њему слични) означе као такве. Сви који не деле та уверења, без обзира на свој број и хиљадугодишње утемељење својих уверења, су означени или као „нацисти“ или као „фашисти“, „ксенофоби“ итд. Дакле, Макрон је изразити представник тоталитаризма на културном и идеолошком плану. Демократија се у тој концепцији схвата само функционално: ако се на тај начин може остварити свет „демократских вредности“ онда добро, а ако не може онда демократија уопште није ништа друго него препрека коју силом треба срушити. 

Они који заговарају агресију према другим државама и народима без поштовања било каквих међународних норми, који заговарају потпуно неомеђено даље богаћење најбогатијих и тоталитаризам у политичким односима и насиље према неистомишљеницима, су слика и прилика „екстремне деснице“, у природној величини. А никако „центар“ и сличне бесмислице.

7 гласовa