Борис Степанов

Народна скупштина Француске има 577 места. Нови председник Пете Републике 39-годишњи Емануел Макрон је поставио амбициозан план – он жели да победи и на парламентарним изборима и да у Скупштини добије већину места. У супротном би реформе, које су обећане бирачима, једноставно остале да висе у ваздуху. Покрет „Републико, напред“ је на брзину потврдио 428 кандидата. Новинари су их већ крстили као „Нерадници и звезде“. Макрон је сам бирао кандидате: пилот ловца, фармери, учитељи и тако даље. Половина њих није никада била посланик, а њихова просечна старост је 46 година. Може да се каже: млади и неискусни. Јер у садашњој Скупштини просечна старост посланика је 60 година. Тако да може да се деси да ће политичка слика француске скупштине бити нагло промењена.

Бивши премијер Валс није доспео у списак. Такви политичари Макрону не требају. Сада много зависи и од присталица Франсуа Фијона, али тешко да ће они гласати за покрет „Републико, напред“. Више ни једна политичка партија неће моћи сама да добије власт на пет година. Французи желе обнову, они хоће да сломе политичке принципе и идеологију политичког режима. Сви се сећају да је председник имао огромна овлашћења, а то омета напредовање земље. И врло је вероватно да ће се у новом сазиву Скупштине повећати и број група које се не слажу са системом, као што је то било у време Четврте Републике, то јест до генерала Шарла де Гола. Макрон се прибојева да ће Марин ле Пен знати да консолидује своје присталице и да ће највероватније без неких већих проблема повећати број представника „Националног фронта“. Биће интересантно такмичење не само партија, већ и грађанских позиција. Има много оних који једноставно не желе да се Паризом управља из Берлина. А тако је било последњих 10 година – и у време Саркозија, и у време Оланда. До чега је то довело одлично зна не само најсиромашнији слој бирача, већ и бирачи средње класе – масовна незапосленост, пад стандарда и финансијска зависност од Немачке која је у економију Пете Републике уливала милијарде евра. А то се зове и финансијска окупација.

Французи, то се добро зна, памте своју прошлост. Сећају се и како се у прошлости Немачка понашала на територији њихове земље, сећају се и давних и скорашњих ратова који су однели животе милиона људи. Сећају се и Француско-пруског рата 1870.године (тада су они изгубили Алзас и Лотарингију, у којима су резерве угља највеће) и Првог светског рата (1914 – 1918) и Хитлерове окупације у току Другог светског рата (1939 – 1945). Тако да Французи не осећају према Немцима неку специјалну нежност. Јер зна се да се љубав не купује новцем. Чак ни за велике паре. То је покушавао да направи Оланд и упорно је гледао у очи Меркелове, која није схватала оно најважније: она Паризу плаћа, даје дотације, а љубав јој се не враћа. Сада су довели на власт Емануела Макрона, и он обећава Меркеловој потпуну алијансу са Берлином. Али бирачи, истина – не сви, већ су престали да озбиљно доживљавају домаћине Јелисејске палате. Људи желе да им се врати њихова достојна и снажна Француска, са сопственом атомском и космичком индустријом и са осталим сопственим (најрођенијим) достигнућима, који су земљу и довели међу велике светске државе. А Меркелова и њени француски политички партнери ће се трудити да то омету.

Зато је 11. јуни врло важан дан за Пету Републику – дан борбе за сопствену част. И то мора да се схвати. Макрон ће се потрудити да помрачи мозгове бирача, он ће поново да обећа рај на француској земљи. Он другачије и не може. Зато жури, како не би изгубио битку за Народну скупштину.

Прочитај без интернета:
1 глас