Драган Милашиновић

Шта год да су председници Владимир Путин и Си Ђипинг рекли Вучићу на тек завршеном самиту у Пекингу, нема сумње да су му дали инспирацију за рад. На својој седници од 19.05.2017. године Влада Србије донела је закључак о формирању Националног савета за сарадњу са Руском Федерацијом и Кином, на чијем челу ће се налазити председник коме за десетак дана престаје дужност, Томислав Николић.(1)

Мада је овакав развој догађаја био раније најављен и углавном био тумачен као гест захвалности Вучића свом “политичком оцу” за одлуку да не буде председничи кандидат иако је имао право реизбора, после самита у Кини ова одлука значајно добија на политичкој тежини. И за Николића. И за Србију. Па и за Вучића. 

У прилог томе говори и сазнање Политике да ће Влада формирати и Канцеларију која ће практично бити сервис овог савета, односно пружати сву неопходну техничку подршку како би могао успешно да функционише. Ово додатно, и значајно, уозбиљује читаву ствар. Из најмање три битна разлога.

Први, из разлога стручности, јер аутор ових редова сигурно није једини који сумња у Николићеву стручност да координира пројектима и потенцијалима који се за Србију отварају кроз “Нови пут свиле” и потписивање “Споразума о слободној трговини са ЕАЕУ”, које су најавили Си и Путин. Истина, Николић зна да је Тарабић прорекао жуте људе на Морави, као и да процени ракију за извоз и водку из увоза, али бојим се да то није довољно. У том смислу Владина канцеларија, са ресурсима стручних служби које по вокацији има на располагању, моћи ће да пружи неопходну логистику, без обзира на тим који ће око себе Николић формирати.

Други разлог везан је за чињеницу да ће ова Канцеларија, која ће бити радно везана за Национални савет, омогућити Вучићу да читав овај посао чврсто држи у рукама, без обзира ко ће бити следећи премијер и када ће бити изабран. То јесте политичка игранка, али показује да је Вучићу до овог сегмента стало, а то је свакако добро. Изгледа да будући председник почиње да схвата шта га чека на крају „европског пута“… 

Треће, и рекао бих најважније, јесте да се односи са Русијом и Кином институционализију на државном нивоу. Као и еропски пут! А то није мала ствар.

Дакле, Николић и даље остаје у игри. И то значајној. Да га радо прихватају и Русија и Кина најбоље говоре почасти које су му указане приликом посете Кини крајем марта ове године, где је проглашен за почасног грађанина Пекинга, као и саопштење након састанка који је, пре пар дана, имао са руским амбасадором у Београду: “Амбасадор Чепурин је изразио жељу да председник Николић и у наредном периоду помогне да се настави унапређење односа између Русије и Србије, пре свега на пољу економске сарадње”.(2)

Треба ли овоме још нешто додати? Можда једну промисао и једно наравоученије ове мале постизборне приче.

Прво промисао. Вероватно ће и госпођа Николић бити задовољна оваквим развојем догађаја. Биће још донатора, како га окренеш.

А, наравоученије? Ево и то:

Није важна диплома, важни су Тарабићи. И то да је Србија напокон заиста на добром путу!

____________________________________

(1) www.politika.rs/scc/clanak/380979/Nikolic-spaja-Beograd-sa-Moskvom-i-Pekingom

(2) www.politika.rs/scc/clanak/380692/Nikolic-razgovarao-sa-ambasadorom-Rusije-Cepurinom

23 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ