Драган Милашиновић

Хапшење Рамуша Харадинаја у Француској и све што се дешавало тим поводом личило је на једну велику политичку-правну фарсу која је, по ко зна који пут, доказала двојност међународних правних стандарда.  Та двојност некако се увек испољи на нашу штету, али српски политичари последњи су који на то могу да се жале, будући да су, по правилу, саучесници у тим процесима. Почело је оним укидањем пресуда лидерима НАТО-коалиције за ратни злочин, наставило амнестирањем свих албанских терориста из српских затвора и прихватањем да се одлучивање о Косову премести из ОУН у ЕУ, кулминирало суспендовањем Устава ради имплементације тзв. Бриселског споразума, а траје и даље.

Последњи пример такве двојности демонстрирао нам је будући српски председник, својим обраћањима за медије поводом случаја “Харадинај”. Прво, током председничке кампање, ширећи бирачима илузије да ће злочинац Харадинај бити изручен Србији, што је требало да га представи као чврстог националног Вођу. Затим, лошим глумљењем изненађења што се то није догодило и најзад својим кукавним одговором слободном Харадинају на наводне његове “претње”, у коме је истакао да он “Албанцима пружа руку, али неће злочинцима и силоватељима”. Из овога је сјајни Александар Павић у тексту Џабе се Дик Марти трудио”(1) исправно закључио да је Вучић практично већ амнестирао Тачија, са којим се руковао небројено пута. А како је Павић у аналитици далеко већи ауторитет него Вучић у политици морамо му веровати. И додати, да га је Вучић заправо амнестирао пуно раније, а сада само то објавио.

Да, заиста, шта ћемо са Тачијевом руком? Стиснули су му је прво Тадић, затим Дачић, а на крају и Вучић и Николић. А, да не буде да смо заборавили, Хашим Тачи је 11.07.1997. године, као члан Дреничке групе, у одсуству, осуђен на 10 година затвора због кривичног дела тероризма(2). Непосредно после пето-октобарског пуча, био је наводно најачи српски адаут за Хаг, а тадашњи министар правде, Владан Батић, назвао га је “највећим ратним злочинцем у Европи после Другог светског рата”.(3) Не Харадинаја, већ баш Тачија. Током јуна 2003. године, по српској Интерпол потерници, ухапшен је у Будимпешти, али је на интервенцију тадашњег Специјалног изасланика генералног секретара ОУН за Косово, Михаела Штајнера, уз неизбежно дошаптавање Хавијера Солане ослобођен после пар сати. Дакле, за разлику од Харадинаја, осумњиченог злочинца, Тачи је осуђени терориста! Но, Вучић се с њим не само рукује и преговара, већ му је и његова Српска листа, давањем кворума, практично омогућила избор за председника Косова! 

Вучић као да је заборавио и Агима Чекуа, који јеу периоду од 2003 до 2009. године чак четири пута хапшен и пуштан по српским Интерпол-потерницама.(4)

И зато логично је да питамо – У чему је разлика између Харадинаја, Чекуа и Тачија? И зашто је Тачијева рука прихватљива, а Харадинајева није? 

Објасни нам, председниче! Само не реци како никад ниси рекао да Тачи није злочинац. Рекла је то твоја пружена рука…

_____________________________________

  1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/dzabe-se-dik-marti-trudio/
  2. www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=344735
  3. Исто
  4. www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=5426
34 гласa