Драган Милашиновић

Председнички кандидат Вук Јеремић гостовао је на државној телевизији, у емисији „Око“, представљајући свој предизборни програм 17. марта, баш на годишњицу косовског погрома из 2004. године.

Његов наступ био је избалансиран и медијски дотеран до перфекционизма, како и доликује младом човеку који је завршио елитне школе и рано ушао у високу политику. Одговори концизни али јасни, аргументи убедљиви, култура дијалога максимална. Посебно ако се пореди са простачким Вучићевим иступима.

Но, био је 17. март и водитељ га је, чини се пре као провокацију него као подсећање, питао каква су му сећања на тај датум 2004-те и да ли је имао неку улогу у тим догађајима?! Није га затекао неспремног. Испричао је како је био на вези са КФОРОМ, иницирајући њихову брзу акцију и како му је то један од најтужнијих дана у животу.

Могуће (мада увек треба бити опрезан према политичарима у кампањи). Али, занимљиво је да Вук није ишао даље од тога. Да није имао потребу да искористи питање и каже нешто о свом односу према статусу Косова, да критикује политику свог против-кандидата Вучића, или изнесе неки свој концепт за прихватљиво решење косовског проблема. Ни речи.

Још је занимљивије да га водитељ државне телевизије о томе ништа није питао. За обојицу Косово је било само далеки погром из 2004. Без сутрашњице!

Знате ли, браћо и сестре, бројеви са јединственог бирачког списка, шта то значи? И колико нас је спремно да пита – А Косово, Вуче? – А Косово, Вучићу? – А Косово, Саша? …

29 гласовa