Драган Милашиновић

Није лепо причати о смрти у предизборним кампањама. Бољи живот и празна обећања знатно су дража тема. И бирачима и учесницима избора. Па, ипак, тешко је занемарити чињеницу да је за пет година Вучићеве власти просечна стопа негативног прираштаја износила око 5 % годишње, што значи да је свака година Вучићеве и Николићеве власти смањивала становништво Србије за 35 до 40 хиљада људи, по основу више умрлих него рођених. Није то мало, посебно када се узме у обзир да Албанци, Бошњаци и Роми у Србији немају тај тренд.

Истина, таква кретања постојала су и пре Вучића, али када год каже да је  нешто урадио за Србију, треба га подсетити на чињеницу да се за време његовог властовања број Срба у Србији смањио за око 200 хиљада. Плус они који од његових визија беже главом без обзира на Запад и Исток и којих је више него у време Милошевића.

Али, нећемо сада о томе. Нису се тиме, нажалост, превише бавили ни председнички кандидати. Три друге приче о смрти обележиле су ову прљаву председничку кампању.

Прва је прича о трагичној смрти пријатеља једног од председничких кандидата, која се догодила пре 14 година, а коју је режимски таблоидни муљ упорно користио у сврху негативне кампање. Без скрупула. Морбидно.

Друга смрт је трагедија активисте СНС-а, Миливоја Гајића(51), који је погинуо у саобраћајној несрећи док је лепио плакате на ауто-путу око поноћи.(1) На себи није имао флуоресцентни прслук. Нити било какво осветљење. Помињући његову смрт на предизборном митингу у Новом Саду, Александар Вучић кратко је рекао „Ноћас је један од наших активиста погинуо лепећи плакате, Миливоје Гајић. Нека му је лака српска земља”.(2) Коректно од Вучића као председника странке. Али, јавност би свакако морала да зна ко је одговоран што су се страначки активисти на месту какво је ауто-пут око поноћи кретали неосветљени и неадекватно одевени? Наравно, није то Вучић као председник странке, али неко на локалу сигурно јесте.

Не треба то заташкавати, а чини се како се кренуло у том смеру. Нико о томе више нити пише, нити говори. Али, шта би било да се таква трагедија догодила активисти неких других кандидата?

Трећа смрт која је обележила ову кампању јесте трагични завршетак живота радника Гоше Д.М.(57) који се због немаштине и изузетно тешке економске ситуације у породици обесио на свом радном месту. За собом је оставио опроштајно писмо у коме је објаснио мотиве свог чина. Његова смрт, нажалост, огледало је Вучићеве Србије и његовог односа према корпоративном капиталу, посебно оном из ЕУ, за који не постоје ни обавезе, ни закони. Радницима Гоше није исплаћено између 15 и 20 зарада, а већ годинама немају здравствено осигурање због неуплаћивања доприноса.(3) Много је таквих фирми у Србији данас. Исувише људи живи под пресијом под којом се сломио несрећни Д.М.

Све то је Србија данас. На европском путу. Србија коју је усмерио Ђинђић, погурао Тадић, а убрзао Вучић. Није добро да се тај смер настави. Посебно не – брже, јаче, боље …

___________________________________

 (1) www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:655625-Aktivista-SNS-poginuo-na-auto-putu

(2) www.politika.rs/scc/clanak/376442/Aktivista-SNS-a-poginuo-lepeci-plakate

(3) fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/obesio-se-radnik-gose-fabrike-privatizovane-iz-evropske-unije

30 гласовa