Редакцијски коментар

После гнусног рањавања српског младића код моста који дели северни део Косовске Митровице од јужног, чују се уобичајене јадиковке београдских власти.

„Ово је напад на националној основи“, каже шеф канцеларије за КиМ Марко Ђурић, у још једном ремек-делу констатовања очигледног.

И не само то, већ тај напад, по Ђурићу, „узнемирује и потпуно обесхрабрује“.

Шта то значи „потпуно обесхрабрује“? У чему? У његовом послу? У његовом животу уопште? Какве су то речи од стране некога ко би требало да представља државу?

Има ли државни чиновник право на овакву врсту малодушности, када позива покрајинске органе и надлежне представнике међународне заједнице да хитно пронађу и казне починиоце напада, и закључује: „Само у том случају ћемо моћи да се надамо да напори које улаже Влада Србије како би се на Космету живело боље и безбедније, нису узалудни“?

Моћи ћемо да се „надамо“ да напори власти „нису узалудни“?

Да ли је то сврха власти – да се „нада“ да њен посао није „узалудан“? Шта ће нам онда власт – да гата, гледа у небо, слеже раменима и издаје саопштења са смркнутим фацама и загробним гласовима? Да ли се за то плаћа порез, да би слушали аналитику и егзистенцијални песимизам неког владиног гласноговорника?

Пре ће бити да је на сцени једна институционализација немоћи. Институције државе су сада ту да служе другима, да испуњавају туђе налоге, а да у исто време домаћу јавност, којој би уствари требало да одговарају – убеђују како је све то „неминовно“, и како се не може учинити ништа више од констатовања „обесхрабрујућег“ стања и „узалудности“ сопствене борбе.

То је дефиниција државе која је у туђим рукама, и чији је главни посао – „да се Власи не досете“, да окупација остане што мање видљива, а да се народ што више, несвесно, подстиче да диже руке не само од државе, већ и од себе.

То није српска држава.

3 гласa