Миодраг Зарковић

Пре само двадесет година, нико од ових врлих београдских уметника који се данас поломише да успоставе некакве „мостове сарадње“ са Приштином, није ни помишљао на тако нешто. У то време, док је српска држава имала потпуну власт над својом јужном покрајином, „уметници“ српске престонице бавили су се борбом против режима Слободана Милошевића у којој су учешће узимали и непосредно, али им никакво културно садејство са колегама из Приштине, па и са онима који су још тада отворено иступали против Србије, није била ни на крај памети.

Данас, као што видимо, баш у „културном повезивању“ са Приштином препознају свој безмало најважнији задатак. Управо је у току фестивал „Миредита, добар дан!“, који и тим нападним и надменим знаком узвика у наслову као да ставља до знања да му је смисао да постројава, а не да оплемењује. Фестивал, који је отворио министар културе Иван Тасовац, први пут је одржан септембра прошле године, а и овог пута у српску престоницу доноси филмове, позоришне представе, књиге и концерте шиптарских стваралаца. „Звезда“ првог дана фестивала била је, а ко други него редовна мирођија у сваком противсрпском подухвату, глумица Мирјана Карановић, која игра у филму „Три прозора и вешање“ Исе Ћосје о Шиптарки силованој за време рата (наравно), коју од срамоте одбацују и њени сународници.

Упоредо са овим фестивалом траје и „Месец дана Приштине у Београду“, у организацији Хелсиншког одбора за људска права у Србији и Либерално демократског центра из Приштине, са такође бројним „културним“ догађајима.

„Кроз промоцију косовске уметности, културну размену и сарадњу ове манифестације после конфликта деведесетих настоје да споје два друштва“, пише извештач „Радија Слободна Европа“.

Додајмо на све ово и недавну позоришну представу „Ромео и Јулија“ у режији Предрага Микија Манојловића, у којој играју српски и шиптарски глумци, сваки на свом матерњем језику и без превода, и добијамо пуну слику тог силног замаха који је овог пролећа решио да Београд и Приштину „повеже“ одмах, сместа и што пре.

Деведесетих, међутим, ничега сличног није било. Тада се културним повезивањем Београда и Приштине није бавио нико од данас тако „напредних“ уметника. У то доба, није им нимало било стало до разумевања између два народа или успостављања мостова.

Наравно да није, зато што је Косово и Метохија тада било чврсто у оквирима Србије. Космет ове лицемере занима само када је отргнут од матичне државе. Сада им је битан, не би ли се и они мало иживљавали над погаженом српском државношћу. Бања Лука и Република Српска нимало им нису важне, са том српском средином нас не повезују; исто је и са северном Косовском Митровицом, или Звечаном, јер им ни тамошњи уметници и културни радници изгледа ништа не значе;  али са „уметницима“ из Приштине који знају само да унедоглед понављају приче – махом измишљене и преувеличане – о злочинима српских војника, е, са њима трче да поделе бину или екран.

У томе се заправо и препознаје истинска „сарадња“ на коју су се одлучили врли културни радници Београда и Србије. Њихови прави сарадници у овом нечовештву јесу покровитељи сваког и једног удара на српско државно и национално ткиво у последњих сто година, а то су Западни силници, који издашно помажу свако деловање усмерено ка остваривању њихових циљева. Ово што „уметници“ раде нема никакве везе са добром вољом или племенитошћу, а свакако ни са културом у изворном значењу те речи, већ је реч о најгнуснијем виду колаборације, на какав српско друштво никада у историји није пристајало, иако је често било суочено са надмоћним завојевачима.

6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ