У петак 13. дана фебруара 2015, Centar za evroatlantske studije организовао је „округли сто“ под називом “Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Srbije sa NATO: Šta, zašto, ko i kako”. Вероватно у знак сећања на „херојску“ агресију 1999. године, која се углавном одвијала са висина већих од 5000 метара, скуп је одржан у просторијама Аероклуба. „Дебата“ је била у складу са NATO стандардима – једнострана. Учесници су се махом залагали за што ближе односе Србије и северноатлантске алијансе, и свима је јако стало да српска јавност већ једном схвати the benefits тог процеса.

Највеће достигнуће поменутог скупа очитовало се у коначном идентификовању кључног негативца NATO агресије 1999. године – Русије. Цитирајући „податке“ чувене независне институције Fond za humanitarno pravo (FHP), према којима је укупан број жртава агресије (24.3-9.6.1999) био 758 људи, од којих су „oko 450 bili civili, a oko 300 pripadnici Vojske Jugoslavije, MUP-a Srbije i Oslobodilačke vojske Kosova“ – што је далеко испод званичних бројки југословенских власти, према којима је погинуло око 1000 припадника Војске и 2.500-3.500 цивила – директорка CEAS Јелена Милић је рекла да „ti podaci ruše stereotipe koji postoje u srpskom društvu i dodala da nije dobro da se taj broj uvećava, kao da ove cifre već nisu dovoljne“. Још битније: „Dodala je i da nije zanemarljiva činjenica da su se dezinformacije o broju žrtava tokom NATO bombardovanja pojačale kako je počela da jača ruska propaganda u Srbiji“.

Пошто за актуелног министра одбране свака реч изговорена од било ког „NATO-пријатеља“ има силу закона, морао је уместо њега да реагује Клуб адмирала и генерала и подсети да је „Влада СРЈ (је) у спомен књизи ‘Јунаци отаџбине’ марта 2000. објавила појединачне податке о 1.002 погинула и нестала припадника ВЈ и припадника МУП-а на територији СРЈ, са биографијом у којој је наведено време, место и узрок погибије. Књига је уручена свакој породици погинулог-несталог јунака одбране слободе отаџбине“. (Ово су, иначе, цифре које се односе на период од 1.1.1998. до 10.6.1999. док је, такође према државним подацима, у периоду од 24.3. до 10.6.1999. године погинуло 754 припадника ВЈ и МУП-а Србије, од чега 585 припадника ВЈ и 169 полицајаца. Од NATO бомби погинуо је 271 војник и полицајац, од чега 249 војник и 22 припадника МУП-а Србије, док је у сукобима са ОВК погинуло укупно 483 припадника војске и полиције.)

Адмирали и генерали су додали и следеће: „Манипулисање са бројкама жртава покушајем ‘издвајања’ у циљу умањивања одговорности агресора срамотан је чин, а посебно делити жртве на оне које је убио НАТО и оне ‘друге’, што из објављених података произилази. Сви они су жртве рата који је НАТО без устезања и супротно међународном праву водио против СРЈ, или просто речено жртве НАТО агресије“.

Све наведене званичне бројке које жуљају локални NATO-лоби потичу из времена када је она иста Русија која је мање од годину дана пре слала Черномирдина у Београд тек почела да се чупа из благодети Јељциновог доба, односно када није била у стању да производи пропаганду ни за себе, а камоли за друге.

Но, познато је прво опште правило NATO-доктрине: за свако зло које се у свету деси, обавезно оптужи Русију. Као и друго: ако си у недоумици, консултуј прво правило.

Нема сумње да ће се, наставимо ли овим путем, за коју годину, на сличним „демократским“ сеансама уз изливе праведничког гнева тврдити да је заправо Русија била та која нас је 1999. бомбардовала, и да је теза о NATO-агресији само плод бескрајно зле и перфидне кремаљске пропаганде. А онда би већ било потребно неко ново фризирање броја жртава агресије. Овог пута нагоре.

9 гласовa