А. Павић

Бити надомак историје, спортске, и спотаћи се – то је задесило Новака у финалу Ролан Гароса. Није довољно веровао у то да је бољи, иако јесте – и првенствено је зато изгубио. Не само финале, већ и прилику да се попне на највиши степеник тениског пантеона, као освајач титула на сва четири највећа турнира – Аустралијском, Француском, Енглеском и Америчком отвореном првенству, што је пошло за руком тек седморици тенисера у историји спорта.

И може се рећи да је једноставно испољио кључну националну црту – страх од сопствене снаге, страх од сопственог квалитета и његовог пуног исказивања, страх од велике, преломне победе, после које више ништа неће бити исто. Није ставио све своје адуте на сто, па ком опанци, ком обојци.

То не значи да Новаку недостаје храброст, напротив. Само невероватан квалитет личности је могао да постигне оно што је он досад постигао у тенису и у животу, с обзиром где и под којим условима је поникао, с обзиром на све препреке које су му биле на путу, на предубеђења која владају о његовој нацији у западним круговима и медијима, где је тенис један од апсолутно најцењенијих спортова, на увреде које је морао да трпи на свој рачун, на притиске које је несумњиво трпео и трпи у срединама у којима је, ипак, дошљак, странац.

Дакле, већ сад Новак заслужује огромно поштовање. И за оно што је урадио за себе и своје најближе, и за оно што је урадио за тенис, који је, заједно са Федерером и Надалом, подигао на нове, никад претходно досегнуте висине, и за начин на који је увек представљао Србију. Многи народи широм света би само пожелели да имају таквог спортског, и људског, представника.

Али – зашто се помирити с тим да увек баш тако мора да буде. Да ћемо увек некако бити сасечени – што вишом силом, што својим посртањем или тренуцима малодушности или неверовања у себе.

Новак најбоље зна да ли је могло друкчије. Сви који га дуго гледају једноставно знају да није играо онако како уме, да није играо онако агресивно како зна у кључним, преломним тренуцима. И сам Новак је признао да је његов противник, Швајцарац Стан Вавринка, био „храбрији“, и тиме све рекао.

То је оно што треба престане да се дешава. И њему и нама. Кад знаш да имаш квалитет – иди до краја. Не дозволи горима од себе да те надмаше, да ти кроје капу, диктирају темпо, пишу правила. Али не само горима, већ ником живом Срби немају потребе да се клањају, да икога чекају у било чијој „чекаоници“, да се уздају у туђе „лоше дане“, или грешке, да се уклапају у туђе шеме, у једином, непоновљивом животу који имају.

Дај Боже да овај пораз Новака неће помести и сломити, већ да ће му дати снаге да још једном, и још једном покуша изнова. Овог пута изгонећи све демоне сумње, поништавајући гласове који говоре „не можеш“, „не смеш“, „није то за тебе“, „довољно је и ово“, „реално, више и не може“.

Али не смемо да изгубимо из вида и следеће: Новак је Србин. Да ли је оваква Србија тренутно достојна спектакуларног успеха који је био Новаку на домак руке? Или треба и нација да колективно направи неки искорак, да би њени најбољи изданци могли да се попну на још више врхове?

Према томе, навијајући за Новака, и у победи и у поразу, време је да нација почне да навија и за себе. Не може и не треба Новак да испуњава националну празнину. Да буде одушак за националне фрустрације, компензација за понижења која се свакодневно трпе, светла тачка у колективном мраку на који се добровољно, већ по инерцији пристаје.

Можда ће Новак освојити тај Ролан Гарос, и све оно што му припада, кад остатак нације поново схвати своју величину, и реши да је време да освоји неки сопствени велики турнир.

7 гласовa