Бранко Павловић

Из разговора са познаницима сам схватио да неке ставове које сам изнео у претходном тексту о паду војног хеликоптера, у којој несрећи је изгубљено седам људских живота, треба додатно да појасним.

1.Карактер ангажовања хеликоптера, у конкретном случају, био је „превоз у медицинске сврхе“. Министар Гашић је противзаконито наложио ангажовање хеликоптера због тога што:

А) војска не може бити ангажована по том основу,

Б) ангажује се дежурна посада службе за Трагање и спасавање (ТиС), чиме се крше међународне обавезе Србије у погледу безбедног прелета нашим небом. Наиме, ТиС је у склопу система који држава мора да испуњава у целини, да би се уопште летело њеним ваздушним простором. Поред одговарајуће контроле летења, ту спадају и заштита неба од терористичких акција, а ту спада и стална служба за Трагање и спашавање, ако дође до пада ваздухоплова. Та служба се не сме користити за друге намене. Исто као што се ни лица која обезбеђују страна представништва не могу користити за превоз пацијената, дежурне ватрогасне јединице, дежурне посаде ПВО итд.

Док су извршавали превоз пацијента, Србија није имала службу ТиС, коју мора имати приправну у сваком тренутку. То сада значи да сви који користе и плаћају прелет нашим небом оправдано могу да поставе питање да ли је такав лет безбедан, обзиром да министар у тој земљи може својим позивом телефоном да укине међународним правилима предвиђени систем. Ово ће извесно бити тема у разговорима са међународним надлежним телима.

Зато је и трагање за хеликоптером, посадом и путницима, трајало преко 200 минута – нема ко да их тражи, када су они предвиђени за трагање.

  1. Уопште није свеједно да ли хеликоптер слеће на сурчински или батајнички аеродром.

Тачно је да постоји обједињена контрола Србије и Црне Горе и да су цивилна лица на оба аеродрома, али сваки контролор има локацијску дозволу за рад. Не може он да ради један дан на Батајници, а други у Нишу. Он има дозволу само за одређени аеродром. То значи да се војни пилоти и контролори летења на Батајници „знају у душу“. Они се друже, посећују и тачно свако од њих зна шта од оног другог може да очекује у датој ситуацији.

Дакле, апсолутно је нетачна тврдња да је свеједно било да ли да хеликоптер слети на Батајницу или Сурчин. Знатно безбедније је било на Батајницу.

  1. Обука и процедуре у погледу посаде. Војска заиста има процедуру да је посада оспособљена за лет, у датим околностима, ако је само један члан посаде оспособљен за лет ноћу у сложеним метеоролошким условима. Та процедура је добра и логична за ратне услове, или непосредне ратне опасности или ванредног стања. Дигнеш у ваздух све што можеш, зато што је у опасности држава.

Та процедура је апсолутно лоша за редовне цивилне услове. Копилот и постоји због тога да преузме контролу над летилицом ако се пилоту нешто догоди, а и да би учествовао у свакој радњи пилота (народ каже „отвори четворе очи“). Када само пилот уме да управља у сложеним условима, поставља се питање шта ако пилот доживи инфаркт, нико не би могао да настави да управља хеликоптером. Правила се морају пооштрити за ТиС.

То нас води до питања обуке. Очигледно је да далеко већи број војних пилота мора бити обучен за лет у сложеним условима, да та обука мора бити континуирана и ригорознија од оне коју је прошао пилот.

И на крају, у овој несрећи на површину је испливала чињеница да војни пилоти хеликоптера у „слободно“ време возе цивиле по ангажовању на уговор, или запрашују комарце. Мајор запрашује комарце? Шта више рећи о стварном стању у коме нам се налази војска.

Утврђивање одговорности и спровођење санкција према одговорнима, је најважнији корак за почетак оздрављења наше војске.

10 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ