Миодраг Зарковић

Занимљиво је пратити како Александар Вучић и Томислав Николић скачу један другом у уста и у пракси поништавају најважније изјаве које је дао онај други. То међу њима више нису спорадични лични сукоби, то је изгледа прави „Хладни рат“ у српском државном врху.

Тако је, на пример, председник Николић у последњих годину дана у неколико наврата поносно истицао да „Србија данас нема непријатеље“. Чак је рекао да смо једна од ретких, ако не и једина државана свету која се тиме може похвалити.

А онда премијер Вучић мртав-хладан, приликом обиласка наменске индустрије у Великој Плани, колико јуче, изјави да је наша војна сила „сувише велика у односу на оне који би евентуално хтели да нас нападну“.

Та Вучићева изјава, дабоме, никако не иде под руку са Николићевим хвалисањем. Јер, ако би неко „евентуално хтео да нас нападне“, као што тврди Вучић (који је у ранијем мандату био и министар војске, па ваљда има поуздане податке), онда нам је тај по дефиницији – непријатељ. Што значи да их Србија ипак има. Само што Николић изгледа не зна, или не жели да зна, за њих.

Имамо и обрнут случај. Већ три године, наиме, Александар Вучић нас убеђује да Србија нема пријатеље. Он их, каже, има: те Ангела, те Ештонка, те Гузенбауер, те Штрос-Кан, па Фратини, арапски шеик, чак и Алистер Кембел, па и Тони Блер… Али, Србија нема пријатеље. Он их је накупио, али држава никако да се с неким здружи. И, из тога Вучић закључује да Србија, тако „обеспријатељена“, мора да се повинује великим силама како зна и уме, не би ли избегла да надрља од истих.

А онда се Николић, кад се појавила претња британске резолуције о Сребреници, за помоћ обрати Русији. И Русија на позив одговори потврдно. Поможе нам Русија, заустави ту срамну резолуцију.

То недвосмислено значи да Србија, јашта, ипак има пријатеље. Јер, када вам неко помогне да се извучете из невоље у коју вас није он увалио, онда вам је он доказани пријатељ. Пошто је Русија управо то урадила (не први пут, ако ћемо искрено), са пуним правом може да буде сматрана за нама пријатељску земљу и нацију. Што, је ли, непосредно побија Вучићеве омиљене тезе о нашој усамљености и осуђености на диктате моћних.

Све у свему, Србија има и непријатеље и пријатеље. Оно што Србија нема, јесте власт која ће знати да препознаје и једне и друге, те да се према њима, уместо што их приземно користи за међусобна препуцавања и надмудривања, поставља онако како заслужују.

Прочитај без интернета:
12 гласa