Велимир Гајић

 

Тешко је поверовати у речи патријарха Иринеја да су главна сметња доласка поглавара Римокатоличке цркве у Србију не Срби из Независне Државе или Републике Хрватске већ избеглице. Како су оне објављене као део разговора сарадника агенције Бета и патријарха, значи да је забележено онако како је и рекао: „Papa je nekoliko puta nagoveštavao da želi da poseti i Srbiju… Ja ne vidim ništa rđavo u toj želji, a s obzirom da u Srbiji živi veliki broj izbeglica iz Hrvatske koji još nose traume i rane progona i druge posledice tog progona, možda nije još došlo vreme da do papine posete dođe.“

На овом месту треба се запитати: Да ли је патријарх свестан својих речи? Питање добија на снази када се зна да је ово већ трећи пут да у контексту посете римског папе помиње реч „избеглице“ а да никакве реакције из Патријаршије није било а морало је. Да појасним мало: наша Црква има назив Српска православна црква и чине је сви верујући Срби ма где год они живели. За ту Цркву и веру православну многи су пострадали у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године. Један део тог народа нашао је спас у Србији где је добио уточиште и релативну слободу и помоћ од Српске православне цркве, коју је у тим годинама мудро водио митрополит скопљански Јосиф Цвијовић, и сам невољни прогнаник. Стицајем историјских околности, 1990. године поново је започео рат Хрвата и Срба у Хрватској а који се почетком августа 1995. године окончао великом трагедијом. Тада је више од 250.000 Срба избегло у Србију. Један део тог народа у наредним годинама распршио се на све четири стране света из више разлога а један је био што тадашња политичка елита Србије није дорасла историјском контексту нити је схватала значај процеса. Наиме, долазак Срба западно од Дрине означио је пражњење последњег извора усељеника у Србију али истовремено и појачавање националне и биолошке структуре српског народа у самој Србији, коју је због будућности требало по сваку цену задржати.

Добро знамо да садашња политичка елита Србије просто чезне да простре црвени тепих пред римског епископа јер ће им тај чин похвалити они у Бриселу. Добро знамо и да је епископат Српске православне цркве дубоко подељен по истом питању. Неразумно је да наша политичка елита не схвата проблем у глобалу (геополитички и геостратешки) а наши архијереји не схватају да та посета није духовне већ политичке природе.

На крају остаје оно што је поменуто на почетку: избеглице! Да ли је то подела на избеглице и Србијанце (Србе из Србије)? Да ли би требало избеглице вратити у Хрватску и мирно позвати римског папу а потом прихватити надбискупа Алојзија Степинца као заједничког свеца?

12 гласa