Миодраг Зарковић

Зашто ли се Теофил Панчић онолико труди да напада Александра Вучића, када су њих двојица сасвим сагласни по свим битнијим питањима српске данашњице? Чак се и око природе српско-албанских односа недвосмислено слажу: обојица тврде да је реч о пуком неспоразуму, проистеклом из недостатка жеље да се друга страна упозна и разуме, а не о, таман посла, каквом вековном насртању једног народа на други.

Панчић је ову тезу поновио недавно, тачније у уторак 9. јуна, говорећи на београдској промоцији књиге „Милијардер“ приштинског новинара Ветона Суроија. Иначе отворени непријатељ српске државе, Сурои је у српској престоници, у коју је крочио први пут после 16 година, наишао на очекивано срдачан пријем другосрбијанских јуришника, али га, рекло би се, нико није исхвалио тако неумерено и неукусно као Панчић:

„Ово је једна од најбољих књига, било да су преведене на српски, или написане на српском, у последњих не знам ни ја колико година. У `Милијардеру` нас преплављује огромна срамота због тога што нам је тај свет непознат. То није Папуа Нова Гвинеја, па да о њој не знамо ништа, а о животу на Косову и не знамо ништа“, пренели су извештачи Панчићеве речи са промоције.

Занемаримо сада беспризорно подилажење Суроију и усредсредимо се на Панчићево пребацивање српском друштву због тога што се према Косову односи као према Папуи Новој Гвинеји. Сходно старом, беспризорном обичају другосрбијанаца да говоре у првом лицу множине, Панчић чак иде дотле да прича како „нас преплављује огромна срамота“ док читамо Суроијев роман, увиђајући колико нам је „тај свет непознат“.

Да ли је Панчић, међутим, неко ко би имао право да било коме спочитава непознавање косметских прилика? Да ли се на пример Панчић, из своје другосрбијанске уљуљканости, икада потрудио да поближе упозна север Космета и тамошње четири још непокорене општине, на које се од недавно обрушава чак и званични Београд, тај којем се Панчић наводно противи? Наравно да није. Преплављује ли га огромна срамота када, са вазда безбедне удаљености, чита о злостављању којем су у садашњој „Косови“ изложени Срби по опкољеним енклавама? Таман посла. Да ли је Панчић осећао потребу да упознаје Космет и приближава га Београду пре него што је покрајина доспела под садашњу окупацију? Боже сачувај.

Да српско друштво није, управо захваљујући Панчићу и сличномислећима, одавно потонуло у овај наказни неморал приметан на безмало сваком кораку, никада таквим никоговићима не би ни на памет пало да се обраћају у множини када говоре о Србији и Србима. Поштеног човека огромна срамота може да преплави само пред чињеницом да је у данашњој Србији то итекако могуће. А и Папуа Нова Гвинеја би морала да се забринем, с обзиром на то ко ју је узео у уста.

Прочитај без интернета:
4 гласa