Драган Милашиновић

Остало је буквално још пар дана до полагања председничке заклетве Александра Вучића, 31.05.2017. године, а притисци на њега расту. Након последњег боравка у Београду Хојта Јиа то је прилично јасно, без обзира што још увек нисмо сигурни чији изасланик може бити дипломата који, ни четри месеца после именовања, још увек није упознао свог новог шефа, Државног секретара, Рекса Тилерсона. О председнику Трампу да и не говоримо. Но, Вучић, који је добро познавање прилика у америчком естаблишменту показао помажући кампању Хилари Клинтон, очигледно зна више од нас, па је након састанка са Јием изгледао веома забринут.

Ценим да за то постоје два разлога. Први, што распомаљени евро-атлантисти, свесни да им времена понестаје, према онима које су негде устоличили а они би сад да се „фемкају“, више не наступају у финим, кожним, рукавицама, већ су навукли оне боксерске, а уместо чувеног  микса батине и шаргарепе сада онај преко пута може да бира само између две батине – мање и веће. Након македонског председника Иванова у то се уверио и Вучић, коме је понуђено да бира између признања независног Косова и Велике Албаније до Ниша, односно између Албина Куртија и Рамуша Харадинаја. 

Други разлог је што се, после дуже времена, један западни дипломата након састанка за влашћу упутио на радни ручак са „опозицијом“, односно оним њеним делом чије активности су му по вољи. У случају Хојта Јиа та опозиција била је оличена у Саши Јанковићу, Радуловићу, Чанку, Шутановцу, и Сандри Рашковић-Ивић. Иако наведена имена у овом тренутку Вучићу не представљају превелику претњу, чињеница да амерички дипломата њега „притиска“, а са опозицијом руча, довољан му је разлог за бригу. Ствари се, уз “малу” помоћ улице, очас изокрену. Такође, ова имена указују да је Саша Јанковић дефинитивно пикован као нови лидер, на евро-атлантистичком драфту. 

Ништа од напред реченог није изненађење. Политика попуштања западним захтевима, пре или после, неминовно Вас доводи до границе провалије, у коју када погледате рефлексно покушавате да пружите неки отпор. Али, тада је обично већ прекасно. Срби су у то могли непосредно да се увере на примеру Караџића, Биљане Плавшић, Милошевића, Ђинђића, па и Тадића (који отпор није пружио па је остављен да труне попут згаженог парадајиза). Отуда је готово невероватно што је Вучић веровао да ће према њему третман бити нешто другачији.  Оног тренутка када сте им први пут изустили “али” или се, не дај боже, запитали “зашто” Ваш пут према провалији је почео. Јер, други чекају…

Но, Вучић има ту срећу коју његови претходници нису имали. Русију као светску силу и Кину која више не гледа само у своје двориште. Поруке које нови председник Србије доноси са Самита у Пекингу више су него јасне.

Дошла су друга времена!

Србија може бирати између борбе за своје место у мултиполарном свету или капитулације Империји која се распада, ма како то сама не признавала. Избор је на нама. У ствари, на Њему. Надам се да ће бирати паметније него ономад када се ухватио за Клинтонове. 

Ако добро одабере схватиће да “провалија” може бити подножје планине, а да је Ји само тигар од папира. Председник пред заклетвом, Александар Вучић!

17 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ