Када се буде писала историја транзиционог периода у Србији, пример смедеревске железаре ће бити навођен као најилустративнији. Шта се све дешавало са овим предузећем, некада стубом српске економије?

Током деведесетих година, влада Слободана Милошевића је направила један пословни аранжман са немачким кредиторима око железаре у Смедереву. То није била приватизација, али је одшкринуло врата да немачке компаније преузму један део управљачког пакета када до приватизације дође. Међутим, када је приватизација дошла, амерички лобисти су извршили невероватан притисак на Зорана Ђинђића и Зорана Живковића како предузеће не би пало у немачке руке. Зато је, уместо да прода железару Немцима, Србија ово предузеће у буквалном смислу речи поклонила Американцима. „УС стил“ је преузео смедеревског гиганта за 22 милиона долара, а толико је отприлике било сировина у складиштима. Старе дугове, чија висина остаје неутврђена, па и онај према Немцима, преузела је држава и отплаћује их и дан-данас. „УС стил“ је управљао железаром од 2003-2012. и из ње је, све до 2009. годишње извлачио више десетина милиона долара чистог профита (појединци тврде да су профити појединих година износили и преко 100 милиона долара). Од 2009. почињу проблеми у пословању узроковани великом рецесијом и поремећајима на светском тржишту.

Због тога амерички инвеститор 2012. „враћа“ железару Републици Србији, али је држава обавезна да преузме дуг. Борис Тадић је ову понуду великодушно прихватио. Висина дуга је до данас остала тајна, а највећи оптимисти процењују га на 300 милиона долара. Могуће је да је и вишеструко већи. Нова влада, на челу са Александром Вучићем покренула је питање нове приватизације. Кинези су се интересовали, али су брзо и одустали, а као најозбиљнији купац појављује се руски „Црвени октобар“. И онда, 2014. се понавља прича из 2003. У цео процес су се умешали амерички лобисти, како смедеревска железара не би постала руска. Измишља се неко предузеће „Есмарк“, сумњивог порекла и без већег искуства у бранши, омогућава му се невероватан простор да ради шта хоће, па овај понуђач постаје фактички и једини са којим влада отвара преговоре. Преговори, међутим, нису успели. И поред тога што је држава Србија кроз сировинску основу и разне (пара)субвенције понудила помоћ од преко 200 милиона долара.

На крају, остаје да се види у наредним недељама: да ли су Американци уопште имали намеру да управљају железаром, или су само послужили као „лажна застава“ да отерају „Црвени октобар“. У првом кругу транзиције америчке компаније су извлачиле капитал из других држава, на начин како то нису чиниле ни колонијалне управе у 19. веку. У овом, другом кругу транзиције, а услед недостатка капитала, циљ је спречити друге да шире сопствени економски простор. Отуда у Србији и „УС стил“ и „Есмарк“ и прича о железари.

5 гласовa